Hronika suludog lidera i ćorsokaka Eurokrema

M.B. iz Tomislavgrada vratio se iz Njemačke kući zbog toga što se tamo radi od ponedeljka do petka. Kaže da je to nespojivo za onoga ko je naučio da živi od danas do sutra.

Zabrinuti građani pitaju se kako sa Led sijalicom da othrane piliće u kartonskoj kutiji.

Stručnjaci su jednoglasni. Homoseksualnost nije bolest. Ljudi su jednostavno navučeni.

Pedantni statističari su primjetili da postoje klubovi koji će biti upamćeni kao klubovi koji nakon postignutog vodećeg gola izgube utakmicu ili samo izgube utakmicu.

Primjećeno je da su mnogi korisnici društvenih mreža od svih mogućnosti koje nude otkrili samo onu za promjenu avatara.

Pozdravlja Vas mandrak72, revizor onomatopeja kućnih ljubimaca i stovarišta rudnog blaga ispod žita.

Advertisements

Statusno neutralan post

1.       Kontraverzni biznismen. Kad ovu kovanicu cujem na javnim medijima dodje mi da se ispovracam u frizider. Da trajno sacuvam misljenje o tome.
2.       Kolega mi se hvali kako je poceo pisati pjesme. Bolje i to nego da sjedi golom guzicom na betonu.
3.       Godinama odvajam od usta. Upljuvan TV ekran najbolje to zna.
4.       Godinama sam odvajao od usta. Rezultat, sva pljuvacka je isparila.
5.       Nije cudo sto su nasi odnosi sa SAD naruseni. Bombardovanje nas je itekako pogodilo.
6.       Srpski mediji po medijima povlace Sorajinu sisu. Dzaba van trud novinari. Iz te muze nece poteci mlijeko, samo moze oko ispasti. Njoj samoj i to je dovoljno, za takve nosi cep od sudopera na sisi. Zacepice zlu netrebalo.
7.       Sorajina sisa danas je zauzela prostora u medijima vise nego problemi Srba na Kosovu. Bice na kraju ipak da ce stati svi Srbi pod Sorajinu sisu.
8.       Naši piromani imaju dušu. Najradije bi zapalili preko grane.
9.       Student nije zapalio zito. Zapalio je preko grane.
10.   Followersi me zaobilaze ko neplivaci Slaviju.
11.   Polticari su vrlo osjetljiva kategorija. Najcesce se pokvare mnogo prije isteka mandata.
12.   Moja sabrana djela na putu do citalaca vodio je istrazni sudija.
13.   Za moja sabrana djela najzasluzniji je tuzilac koji je sve to ukoricio u sasvim pristojnu optuznicu.
14.   Moja sabrana djela ostala su bez odjeka, a i sudija je ostao bez teksta.
15.   Da ovdje nesto smrdi bilo je jasno cim su isplivala govna.
16.   Zalud kukamo za odlivom pameti kad ne znamo ni gdje smo suplji.
17.   Decemarski izbori u Srbiji. Prilika da se na birackim spiskovima jos jednom nasa imena sretnu sa imenima nasih preminulih predaka.
18.   Svaki treći muškarac stariji od 40 godina ima problem sa potencijom. Znači dvojica zajebavaju, treći podjebava.
19.   Ako ste me pozvali na svadbu to vam ne daje za pravo da mi trubace predstavljate kao iznenadjenje veceri. Tolika budala nisam.
20.   Ako kazem da u citavom skolovanju nisam pustio glasa na muzickom vaspitanju da li me to kvalifikuje kao covjeka od povjerenja ili bez sluha.
21.   Starlete ne moraju da pumpaju silikon u mozak. Taj benefit stekle su rodjenjem.
22.   Pa jel istina da BgH2O tone. Znao sam. Nemamo more al Titanik gradimo.
23.   Pravi Srbin ne nosi torbice. Pravi Srbin nosi fišeklije.
24.   Bojim se da sve više želim biti manje informisan.
25.   Još jedan poziv starletama iz klonja da uzorke stolice predaju u laboratoriju.
26.   Pitam se kakvih problema imaju starlete te se slikaju po klonjama kafića. Stolica sa parazitima nosi se na provjeru u laboratoriju mačke.
27.   To ode do mora na dan, pređe 500km samo da uslika noge i napiše neprocjenjivo. U pravu si sestro takva se budala ne može platiti.
28.   Ja sam krompir povadio. A vi, sta ste ucinili za svoju zemlju?
29.   Poltron nije repa bez korijena da se moze iscupati.
30.   Kod nas nema sta nema. I svakoga dana sve vise nema.
31.   Poltroni ne vole vlažne maramice. Ne vole kad im se neko miješa u posao.
32.   Guzonja daje oduška. Poltrone ubi promaja.
33.   Poltroni zbijaju redove. Guzonji zinulo dupe.
34.   Praziluk u brizi. Zinula guzica.
35.   Poltroni se gnušaju. Ulazi su zakrčeni prazilukom.
36.   Obezglavljeni je dobrano pogubljen. Još ne može da sveže gdje mu je glava a gdje guzica.
37.   Obezglavljeni bi imao štošta da kaže, ali već neko vrijeme nije dobar s glavom.
38.   Kriza s Makedonijom prijetila je da zasjeni onu na Korejskom poluotoku. I ovoga puta glavnu rolu odigrala je usijana glava.
39.   Komšije naše pokazali smo vam zubice i neka vam to bude opomena da znate s kim se kačite.
40.   Kad smo prvi put pekli pile supruga i ja toliko smo ga prepekli da su mu samo ostale mošti. Uzeli po česticu i tako to.
41.   Kad frizeru kažem da mi skrati dlake iz ušiju on traži dnevnicu. Pih, i kaže ne valjaju zanati.
42.   Kad god na TV-u ide reklama za preparate za rast kose sjetim se Šabana Šaulića. Ma kome vi mažete oči bando. Nisu trepavice problem.
43.   Uzdaj se u se i u kuso prase.
44.   Što vidi očima rukama stvara. Majstore baci malo oko na sapun neće ti ruke otpasti.
45.   Ako naručim od muzičara „Evo banke cigane moj…“ da li to može da se posmatra kao muzički dinar?
46.   U Srbiji se uvodi porez na septičku. Kažem ja vama samo vi serite Srbi po internetima koštaće vas govno.
47.   Pregurasmo dug put danas. Ja gurao do Jajca, žena od Jajca.
48.   Da li presipanje iz šupljeg u prazno može da se posmatra kao sistem spojenih posuda?
49.   Sinoć je gostovao Rasta. Večeras Leksington bend. Šta reći osim „Dobro da nije neko veće zlo“.
50.   Što se tiče Raste i muzike mogu reći samo jedno. Da mi je o glavu da navedem jednu njegovu pjesmu već bi se ižljubio s vamilijom još noćas.
51.   Tamo gdje su jedini atributi dupe i sise ne treba pridavati pažnju broju padeža. Sve završava s padežnim pitanjem „ko je koga“.
52.   Nikad više igračaka, igrališta i igraonica, a nikad manje djece da zna šta sa svim tim raditi. Valjda je to do aplikacije?
53.   Prilikom obračuna štete od požara da li u konačni bilans ulaze paljevine sa plaže?
54.   Pravi patriota na plaži gricka Tuc sa slaninom.
55.   Mislio sam tipu koji je juče preplanuo od sunca prići s cigaretom i s pitanjem „Mogu li da pripalim? Spriječilo me to što ne pušim.
56.   Juče je jedan bračni par na plaži izgorio od sunca. Dežurala vatrogasna ekipa da se požar ne bi dalje širio.
57.   To tetoviralo kineski alfabet po vascijelom tijelu a još ne znam piše spojeno.
58.   Jebem ti ljetovanje. Kljukaju me jajima ko da tortu za slavu prave.
59.   Paradajz, jaja, paradajz, jaja… Stalno se osvrćem nakon nužde da vidim šta je prevagnulo. Dal radim majonez ili paradajz pire.
60.   Prženice. Kako god okreneš na ljetovanju jaja mi nikad ne ginu.
61.   Ne smeta meni što jedem jaja svaki dan, mada me već boli nos od kljucanja po laminatu.
62.   Zar su morale crnogorske kokoši dobiti hemoroide sve zbog doprinosa turizmu.
63.   Dosta o jajima u turizmu. Mućak se i na plaži prepoznaje.
64.   Nemamo za giros. Al nabodemo sendviče na selfi štap, supruga okreće a mi grickamo polako.
65.   Pakujemo sendviče za plažu, nestalo salveta. Umotavamo ih u gaće. Gaće, sendvič, gaće, sendvič, gaće sa sefom, sendvič, gaće bez senfa……
66.   Juče platio hamburger 2 evra. Natrpao besplatnih priloga, ljute paprike 20 deka da im se sit najebem mile majke. Još pušem ko gusak.
67.   Plićakuše, napucane i kao kaubojska tava izgorale ribe iz prvih redova na plaži što igraju odbojku u vodi do članaka. Ej, idite bar pod tuš.
68.   Od morske vode intnezivirao mi se rast nokata. Ne bi ja to znao da nisam primjetio izgreban laminat.
69.   Ne može se reći da društvene mreže nisu od koristi. Ako ništa drugo s njom možete da imate redovnu stolicu.
70.   Obrijao glavu i na njoj istetovirao bar cod. Gdje da te složim? Mesni odjel, dal na teletinu, junetinu, govedinu? Svinjetinu? Za soma nisi.
71.   Nešto su mi uvijek bile sumnjive reklame za pivo, ajd reko prećeruju. Ako lažu reklame pivski stomaci na plaži ne lažu.
72.   Jebem ti dokon narod. Kad god treba da prostrem ves na balkonu on nadje da seiri, gleda u zvijezde I sere o Zvjezdanim stazama.

 

 

Pozdravlja Vas mandrak72, savršeno ulijenjen i ušuškan u novembarsku dokolicu i rasol što krijepi nedeljno popodne

Boškove jabuke

Ne umijem ja da kumujem naslovima. Neki će reći odmah na startu da je providan kraj, drugi će u naslovu prepoznati patetiku bez da pročitaju ove redove. Treći, ne znam. Možda će se razočarati što se nisu pronašli u redovima koje su iščitali.

Nikad nisam razmišljao na koji način biram junake svojih priča. Ne znam, ne smatram ih junacima. Možda bi se prije moglo reći saputnicama na pojedinim dionicama. Tako će biti i u ovoj priči.

Na samu pomen riječi ekskurzija uvijek će me preplaviti nostalgija. Destinacije do kojih se danas stiže samo uz pomoć pasoša, kojeg ni do danas nemam, u ona vremena nije trebalo gotovo ništa osim neke kinte od koje se roditelji nisu rastajali kao danas od života.

Lično sam ubijeđen da se odavno ne čuje ono „ej šoferu dodaj gas…“ kada smo šofera našeg autobusa bodrili da pretekne autobus sa učenicima drugog odjeljenja. Zaboga miloga pa to bi se danas tumačilo podsticanjem na ugrožavanje saobraćaja i kršenje saobraćajnih propisa. Ali nije to poenta. Poenta je negdje drugdje.

Nije se Boško razlikovao od ostalih vozača autobusa tog vremena. Imao je i brkove, koji kilogram viška, svijetlo plavu košulju. Imao je i razumijevanje i za našu galamu, neplanirane zastoje da bi platili danak pretjeranom ispijanju sokova bez nadzora roditelja.

Imao je i dva sina.

Imao je Boško i svoje selo. Pitomo kako samo znaju biti sela pod Kozarom. I voće koje je dobro rađalo, šljivu koja je dobro bacala, jabuke. Ih kakve je samo jabuke imao. Imao je sve ono što bi se moglo smatrati ispunjenim životom. Posao, porodicu i vrijeme za mala zadovoljstva, ali nije imao samo jedno. Osjećaj da dolaze luda vremena.

Nova autobusna stanica nije bila samo ponos lokalne firme za prevoz putnika i robe. Bio je to trijumf koji je trebao nagovjestiti bolje sutra, svijetlu budućnost nasljednika, mirnu i bezbrižnu starost. Redovnu penziju.

Ali nije to pošlo u tom pravcu. Da je bilo do Boška i njegovih kolega vjerujem da bi oni žuljevitim rukama i volanom koji su znalački vrtjeli usmjerili nevolju što se valjala iza brda u nekom drugom pravcu. Nažalost volan su preuzeli neki drugi, manje vješti i prečicom nagrađeni. Boško i njemu slični mogli su samo s tugom da konstatuju da su autobusi sve stariji. Hrđa je bila sve uočljivija. Reklo bi se zarazna. Nakon limom obloženih šasija napala je i sve ostalo.

Zalud su Boško, Marinko, Ekan i ostali ostajali poslije radnog vremena da s majstorima iz radionice uklone zametke nečega što nije slutilo na dobar kraj. Nije bilo toga gita i farbe da se zapuše sve rupe koje su se otvarale sve brže i više. Rat je samo ovjerio tačku. Nakon toga više ništa nije bilo neupitno.

Nasljednici su potražili sreću u drugim državama. Boško nije. Njegov Jugo 45 bio je kalibrisan do sela i nazad. Toliko bi uspio od bijedne penzije da natoči. I nije se žalio. Njegove ruke trudom su nadomještavale ono što mu penzija nije omogućavala mada je ne tako davno sve upućivalo na takvu izvjesnost.

Iznenadio me je jednog poslijepodneva kada je zakucao na moja vrata. Upitao za oca i ostavio kalemljene sadnice jabuke. Nije on mene prepoznao, a i kako bi. Nije bilo retrovizora u koji bi stale sve one glavice sa sendvičima i sokovima niti svi osmijesi nakon što bi pretekao autobus sa odjeljenjima iz jutarnje smjene. On je i dalje izgledao kao i svi penzioneri koji se nisu predavali ni nakon što im je uskraćeno ono što su radom zaslužili, ali nije ni izgledao kao oni koji su mu to sve omogućili. Njegov Jugo 45 bio je sijenka ponosa bivše nam države. Mnogo je dimio, bučio ali nije se opirao. S Boškom je njemu najbolje.

Prije neki dan poranio sam sa namjerom da u sadejstvu s riječicom Japricom napojim žednu baštu i zasade voća. Nisu to zasadi da se razumijemo oni što se neumitno pršću s hemijom, preparatima. Nisu to nepregledne sadnice postrojene kao vojska mada ima nekog reda. To su sadnice koje najbolje raspoznajem po plodu. Jeste da nisu reprezentativne količine niti izgled za markete, ali im se radujem. Ne pamtim ti ja sorte, nešto mi to ne polazi za rukom, ali lako bih mogao da nabrojim sve modele Opela, Chevroleta, Forda,…itd, ali s voćkama ja to tako. Međutim ja imam neki svoj kod po čemu ih pratim i posmatram.

„Dulina Petrovka“, prva jabuka koja dospijeva o Petrovdanu, „Miloševa Crnica“, misli se na krušku koju ću dobro očekati da podari ploda za dobru rakiju. Ne da bih se od nje opijao nego da bi se kao i svaki dobri domaćin s njom pohvalio, gosta ponudio, za oblogu podijelio.

„Boškove jabuke“, niz od četri jabuke od kojih tek očekujem ploda u narednim godinama. Ako sve pođe po planu biće za kompota, slatka. Koji litar jabukovače za iznenadna gosta.

Boško nije s nama već neko vrijeme. Ne znam ko je sad s njegovim jabukama, šljivama, kruškama. Nasljednici nisu, a ako je suditi po trendu nestajanja sela ne piše se dobro ni njegovom voćaru.  Za sada je jasno samo jedno. U mom voćaru ostaće uspomena na Boška dok me jabuke budu na to podsjećale. Slatki plodovi u godinama koje dolaze neće vratiti šofere, autobuse, putnike i ekskurzije. Hrđa koja je napala autobuse odavno je pojela limove i šasije. Ona druga koja je napala sve ostalo nije stala.

Može da pojede i autobusku stanicu, radione i tehničke preglede ali jedno nikako ne može. Ne može da izbriše Boškove jabuke. Možda sitne, neugledne nakon što se ogule mirisne će moći svakoj na megdan. Neki to nikad neće moći. S obrazom stvari stoje drugačije.

O rupama

Još jedan kišni majski dan klizio je ulicama pustog grada. Nisam bio mnogo boljeg raspoloženja od njega. Ipak trunku raspoloženja našao sam na mjestu od osobe čiji koeficijent na kladionicama da ću je sresti u butiku bio bi ravan broju sa čestocifrenim brojem nula.

Čekao sam kćerku koja je birala farmerke i neke majice kada je u butik ušla baba sa unukom. Ne, nemojte me pokušavati ispraviti. Nije baka. Baš baba, ona naša sa sela. Sa maramom na glavi, starinskim cegerom u ruci, vertunom ispeglanim i gegajućim hodom. Došla je sa unukom, djevojčicom od petnaestak godina.

Nakratko sam odlutao kroz izlog prema fontani koja nije marila za kišu koja je padala i pitao se ima li uopšte smisla da fontanom voda teče kao da nije dovoljno olovno sivo nebo sa oblacima punim kiše.

Dok sam samofilizofirao o besmilsu koji me okružuje, do mene su dopirali glasovi babe i unuke koja je došla sa namjerom da kupi farmerke. Do toga momenta sve je bilo u najboljem redu. Baba je svoju unuku odlučila da počasti za rođendan, ali unukin izbor babu je dodatno zbunio.

„Šta ti ja znam jel valja jabuko moja. Nas je bilo devetoro kući, svi jedno drugom do uva. Više gladni no siti, ali nikad poderani nismo hodali.“, iznosila je mišljenje o unukinom izboru modernih farmerki.

U tom momentu kao da se i nebo nasmiješilo. Sunce kao da je namignulo kroz oblake iznad pekare. Zdravorazumska baba bila je upravo ono što je trebalo u tijesnom butiku. Ne samo u butiku, svagdje, na blogu, u životu, politici, na malim ekranima u tijesnim stanovima.

Možda se previše zanosim, ali plaćati rupe zaista je luksuz kojeg nemamo. Bez obzira o kojim nivoima je riječ.

Zauzdani i iscimani

  1. Nasamarenom narodu pristaje potkovan političar. S kim si takav si.
  2. Narod sluša svoga vođu. Dovoljno je samo da cimne uzde.
  3. Još jednom se pokazalo da se izborna šutnja i grobna tišina najbolje slažu. Svjedoka da nije tako jednostavno nema.
  4. Opozicija je još jednom pokazala da nije imala sluha za birače, pogotovo za one okovane grobnom tišinom.
  5. Opzicija se naoštrila i za sada neće preduzimati rizične poteze. Čekaće pogrešan potez onih koji tupe.
  6. Ako jaja za farbanje budemo birali kao vlast na republičkim izborima dobro farbanje je zagarantovano.

Evo glave

Danas je okončano putešetvije mojih aforizama koje sam zapisivao godinama unazad. Lijenština poput mene odgađala je nekoliko puta ovaj završni čin. Međutim, osmijesi, aplauzi iz publike i vaši komentari učinili su da se upustim u ovu avanturu, razvijem jedra i konačno uplovim u luku u koju sam se zaputio prije nekoliko godina.

Ovom prilikom želio bih da izrazim najveću zahvalnost Danici Daci Mašić koja me je najviše bodrila, a bogami i kritikovala u najboljoj namjeri da ne razvodnim aforizme. Obećao sam samom sebi da ako ikad dođem do ove tačke da nipošto ne zaboravim Dacin gest. I ovom prilikom još jednom se zahvaljujem na njenoj najvećoj podršci.

Zanimljiva aforističarska zajednica koju sam potom upoznavao i prepoznavao, prvi objavljeni aforizmi u elektronskim i štampanim medijima dodatno su mi podizali samopouzdanje. Učešće na Festivalu humora i satire u Banja Luci bilo je šlag na torti. Poslije toga preostala mi je samo tačka na i.

I to je ova zbirka Evo glave.

IMG_20170310_122131

Želio bih još da se zahvalim svim dragim ljudima koji su me ohrabrivali, činili djela koja su mi pomogla da stignem do moje prve zbirke aforizama.

  1. Dragana Božić, lektor iz Banja Luke
  2. Gojko Mandić, aforističar i enigmata iz Banja Luke
  3. Miladin Berić, aforističar i književnik iz Banja Luke
  4. Goran Kljajić, urednik satiričnog časopisa „Nosorog“ iz Banja Luke
  5. Igor Braca DIB Damnjanović, aforističar, glavni i odgovorni urednik lasopisa za humor i satiru „Šipak“, koji je ujedno i glavni i odgovorni urednik zbirke
  6. Dragana Pašić, karikaturista i aforističarka iz Banja Luke, zaslužna za dizajn naslovne strane knjige
  7. Voja Radovanović, književnik, satiričar i aforističar iz Beograda
  8. Boris Maksimović, književnik, lektor i osnivač izdavačke kuće Imprimatur iz Čelinac
  9. I još mnogi mnogi drugi dragi prijatelji i poznanici

Ukoliko se desilo da sam nekog zaboravio spomenuti nadam se da mi neće uzeti za zlo jer nije urađeno s namjerom.

Još jednom hvala svima Vama koji ste me bodrili, hvalili, kritikovali. Bilo je od koristi.

Dlaka

S ljudima je tako. Nikad se ne zna na koju će stranu prevagnuti. Uvijek tako malo fali.

Ovu neobičnu priču od jednog uglednika čuo sam prije par dana. Naime. Čitajući jednu debelu knjigu uglednik je ustanovio kako pri ruci nije imao niti jedan bukmarker, niti bilo šta slično što bi mu pomoglo, a kako je profesionalno zaboravljiv nije bilo smisla ni da pokuša da zapamti tamo neku stranicu u debeloj knjizi. Pribjegao je malom lukavstvu. Iz glave je posudio jednu dlaku postavivši je kao bukmarker.

Kako je knjiga bila debela a i uglednik je postao zaboravan, bukmarkera bi se sjetio tek onog trenutka kad bi mu zatrebao. Stoga je pribjegao dlakavoj verziji bukmarkera.

„Znaš proširio sam priču o dlakavom bukamrkeru“, pričao je on meni dok smo šetali gradom. „Ako se kojim slučajem desi da jednog dana izgubim kosu, svi će to povezati sa velikim brojem pročitanih knjiga“.

Nisam mu rekao ništa. Ne bi ni trebalo, ali lično mislim da nije u redu njegov čin. On se zaboravio da su mnogi drugi zapostavili knjigu jer su gadljivi na dlake.

Bože, kako je mala razlika koja dijeli takve intelektualce od onih koji to nisu postali. Za dlaku reklo bi se.

Iznad odžaka

Ivica nije poput drugih. Nisu ni drugi poput njega. Sve od samog početka nije išlo na njegov mlin, a kad je tako onda je i brašno problem. Kako bez njega?

Nerijetko kad pokušavam objasniti ili uporediti neku vrijednost poslužim se brašnom. Bijelim. Ne da ja ne volim ono drugo, crno. Volim ja njega, ali u životu se sve radije uspoređuje s uspjehom.

Teško da će mi neko danas reći da je bijelo brašno simbol uspjeha, ali najbolje bi bilo da pita svoje roditelje ili još bolje njihove roditelje.

„Kako malo? Pa to je vreća brašna.“, znao bih reći kada bi neko omalovažavao vrijednost od 15-tak konvertibilnih maraka, „Pa to je mjesec dana hljeba u kući.“

U godinama kada je veliki odmor i svo ono vrijeme između njega najljepše doba teško će ko da misli i o brašnu. Vjerujem da to onda o tome nije mislio ni Ivica. Teško bi se našla pukotina između smijeha, kovrdžave kose i zajupurena osmjeha u koju bi ma i gram istog stao dok je u plavoj kecelji trčao za Milanom iz prvog „a“.

„Šuga“, pobjedonosno bi podviknuo čim ga je sustigao i bjesomučno se udaljavao ne skidajući osmjeh.

Nedugo nakon toga. Sve se promijenilo. Ivica je ostao s ove strane bedema iako po svim procjenama matematičara i majstora zavjere nije trebao.

„Zašto ga pozdravljaš? Trebao je otići kao i ostali. Ko zna, možda špijunira kad su smjene vojske na liniji, kakvim oružjem raspolažemo?“, nabrajao je jedan poznanik za stolom poprilično omamljen alkoholnim isparenjima.

Nisam želio da odgovorim. Glib u kojem smo se svi nalazili nije mi ostavljao prostora niti sam ga tražio da dotaknem njegovo dno. Glib je sasvim dovoljan da sve odnese đavolu. Suviše sam dobro znao Ivicu. Teško da je u tom momentu za njega bilo važnijih stvari od njegove glave i brašna. Nije ga bilo dovoljno, a kraj rata se nije ni nazirao.

Otud i brašno.

Kao što sam na samom početku rekao sve od samog početka nije išlo na njegov mlin. Ni završetak rata nije mnogo promijenio. Do posla se teško dolazilo. Pogotovo ako nisi „naš“, kao što ni sa druge strane bedema, te stalne barikade, nije bilo mjesta za „njihove“.

Prošle su godine. Rijeke je mnogo proteklo. Za neke je bilo hljeba, drugi su otišli negdje dalje za isto parče. Neki su prešli i granicu. U takvim momentima nalazimo sve manje osude za takve. Sudija gladnih usta drugačije izriče. Ne presuđuje, niti osuđuje. Sebi prebacuje.

Ivica nije.

Nije birao posao. Posao nije birao njega. S druge strane nije htjeo.

U takvim slučajevima posegao je za manje očekivanim riješenjem. Popeo se na krov svoje desetospratne zgrade malih stanova. Gledao je usnulu varoš na obali rijeka Une i Sane i tražio izlaz. Ispod njega tlo, hladno, blizo. Izvjesno. Činilo se na dohvat ruke. Nebo visoko, nedostupno. Neizvjesno.

Podigao je pogled koji je klizio panoramom grada. Kao mali vulkani su se uzdizali se tanki stubovi dima mješajući se sa sivim sumornim oblacima. Zima je štipala za nos i lice ozbiljnog dječaka kovrdžave kose. Ne, niko ga nije vidio dok je stajao na krovu i kao izvidnik u daljini tražio prve tragove zime.

„Dimnjake niko ne čisti“, pomisli, „eto meni kruha“.

„Hljeba ili kruha“, zlonamjerni bi našli zamjerku i na krovu. „Dimnjačar ili odžačar“. Dokoni bi uvijek tražili dlaku u jajetu. Ivica ne. On je tražio brašna. Hljeba.

Izdaleka sam ga primjetio. Gegao se dok je pravio male i kratke korake. Njegov radni kombinezon plave boje odavno je bio garav. Kao i njegovo lice. Ali osmijen nije mogao skriti.

„Bogami Ivice, pripazi se. Čuo sam da nešto mnogo švrćkaš. Znaš pričaju žene o tebi.“

Stavio bi prst na usne kao da od mene traži da sačuvam tajnu iako je nije bilo. Svejedno bila je to naša tajna. Zavjerenički bi namignuo i odgegao se prema ulazu u jednu od zgrada. Zastao sam čekajući trenutak kada će se njegova silueta pojaviti na krovu. Hrabro je koračao po krovu. Do dimnjaka. Svoga mlina. Bijelog brašna.

Zaista Ivica nije poput drugih. Ne kuka. Ne žali se. Njegovo garavo lice uvijek je nasmijano. Tu, pod oblacima. Iznad odžaka jedan mlin upravo melje priču. Čistu, bijelu poput brašna. Kakva druga bi i mogla kad Ivica nije poput drugih.

Tu.

Iznad odžaka

Čovjek od pirea

Dogovor je pao.

„Dušane. Sutra kad dođeš s posla uzmi traktor, pobrnaj i potanjiraj baštu, a ja i mati posijaćemo krompir.“-Marko je sa sinom dogovarao radove za sutrašnji dan.
„Važi stari. Nakon posla odmah stižem kući i odmah na traktor.“-Dušan je potvrđivao dogovor sa ocem.

Dušan je radio u policijskoj stanici kao policajac. Neoženjen i bez nekih velikih obaveza živio je sa roditeljima koje je poštovao i naravno odmjenjivao u poslovima kad god je to mogao.
„Dušane, bila je plata. Ajdemo na jedno piće poslije posla.“-negdje oko dva sata Uglješa pozva Dušana.
„Uglješa, bih rado, ali moram nešto uraditi u bašti. Znaš sve sam dogovario sa starim. Možemo sutra.“-Dušanu se i nije išlo na ponuđeno piće.
„Ma samo jedno. Onako s nogu. Dara radi danas drugu.“-navaljivao je Uglješa.

Kad ču Darino ime zaigra srce Dušanovo. Za Daru bi on pola svijeta prošao. Ali…
„Može, al samo jedno.“-prihvati Dušan ponudu.
Nakon smjene zajedno otiđoše na omiljeno mjesto. Dušan sav nekako gizdav još bi se više isprsio. Volio je on uniformu. Znao je sa ljudima. Zbog toga su i voljeli tog tridesetpetogodišnjaka, ali nije umio sa ženama.
Volio bi on sa njima da priča, al jezik mu se nekako zaveže i muk.
Čim je njega Dara pogledala s vrata, nesta one njegove gordosti. Postade smušen i trapav. Zapeo je za jednu stolici i gost je na sebe sasuo neko piće.
Izvinjavao se Dušan, ali gost samo odmahnu:
„Ma pusti Dule. Nije to bilo namjerno.“

Dušan sav rumen u licu zauze mjesto pored šanka. Kriomice pogleda u Daru.
„Ja ću Jelen pivo, veliko.“-jedva prevali narudžbu preko jezika.
Za tren posla pivo je bilo u Dušanovim rukama koji nije znao šta bi snjima pa se prihvati pive, a i žurilo mu se.
Muzika ona stara kafanska, obogaćena pramenovima dima i isparenjima svih mogućih pića.

„Mara čila jedra igraju joj njedra, kad mom stolu dođe mene umor prođeeeeeeeee……“-umorna muzička linija ponavljala je narudžbu stare poznate pjesme.
Umoran je bio i Dušan. Trebalo je kući ići. Na traktor. Mora se krompir posijati. Svi su krompir već posijali, a kad posao prođe Dušan u svoju sobu umoran pođe.
Peklo je Dušana tu negdje u grudima. Sve je manje djevojaka koje bi pošle za njega. Ustvari nije još nijednu pitao, ali nekako je siguran bio da se njegov ukus ne bi složio sa ukusom njegovih roditelja koji su uvijek hvalili neke „spremne i rumene“, a Dara nije bila baš takva. Sva vižljasta, al sa onim svojim pogledom.
„Daj još po jedno pa da se ide.“-pozva Uglješa još turu.

Dušan ne reče ništa. Prihvati novo piće. Dara se osmjehnu blagonaklono ovom jednostavnom i zbunjenom čuvaru reda.
„Ti si žena mog života, našu pjesmu noćas sviraju, a ja krijem svoje suze, ja ih krijem one padajuuuuuu…….“-pjevušio je sebi za dušu Dušan, onako poistiha.

Potrajalo tako do nekih 21 čas. Potišten Dušan pođe domu svom.
Dogovor nije zaboravio, upali on traktor i ravno u baštu. Vrijedne ruke Dušanove vješto su manevrisale traktorom po bašti . Parcela za krompir bijaše pretvorena u prašinu. Baš onako kako bi trebalo.
Umoran Dušan otiđe da spava. Velika soba hladna, mračna kao oči Darine. Utopi se Dušan u snove. I bi mu lijepo.
Vedro sunčano jutro razbudi Dušana. Čilog i ornog. Mati već bješe ustala. Miris prve jutarnje kafe zagolicao je nozdrve.

„Tebe juče ne bi na vrijeme. Pa ćaća uze traktor i potanjira baštu. Posijali smo krompir. Biće ga ako bog da za prodaju.“-mati mu prepriča jučerašnji dan.
Dušan se zagrcnu kafom.
„Šta ja onda sinoć uradi. Šta napravi.“-zabezeknu se Dušan.
„Pire sine. Napravio si dobar pire, samo ko će toliko da ga izjede.“-sa vrata Marko objasni.
Mnogo je zemlja još puta rodila. Ostao je Dušan sam. Ostao je nadimak pire. A Dara. Ko zna možda i sad negdje pušta muziku onu staru kafansku.

Pire bez priloga ne ide. Nikako.

 

p.s. za one kojima je pojam tanjiranje nepoznat, to bi značilo mašinska obrada zemlje nakon oranja sa ciljem njenog usitnjavanja i pripremu za sjetvu.

Novi početak

Stara godina je još jednom odlučila da nam zavuče ruku duboko u džep. Ispratili smo je. Dok smo stajali na pragu i ispraćali je kao straog znanca zavukli smo i sami ruku u džep iščekujući da zamakne iza ugla i za njom ugasimo vanjsku svjetiljku. Paradokslano je da su samo oni sa šupljim džepovima imali za šta da se maše. Da li će to biti dovoljno za novi početak? Možda.

Svaki novi početak počinjao je upravo baš tako.

Minusi

Rano jutros neki su stoperi izašli na put i ispružili palac ubijeđeni da će usamljeni poželjeti društvo i razgovor. Jutros su i oni drugi s toplim automobilima uživali u vožnji uz zvuke omiljene radio-stanice. Svejedno, i jedni i drugi su dijelile minuse. Oni prvi nesaosjećajnim vozačima, oni drugi izboru muzičkog urednika, a samo je dežurni meteorolog dodijelio još jedan minus promrzlom decembru.

Vama preostaje da godini koja je na izmaku dodijelite plus ili minus ukoliko to više ikome i nešto znači.

O budalama sve 5

  1. Budale ne postavljamo u skladu sa sposobnostima, to je već stvar stranačke discipline.
  2. O budalama je sve rečeno, ali njima je svejedno što o njima govorili.
  3. Znajući da je budalama sve ravno do mora ne mogu se oteti utisku da smo u skladu s tim i pomorska sila.
  4. Budalama je sve ravno do mora. Eto rješenja za sve naše grbe.
  5. Budalama sve ide naruku kad već ne ide u glavu.

Zbrda, zdola

Bolivija dobija svoje protivnike razrijedjenim vazduhom. Koriste ono sto imaju. Ne znam zasto mi ne koristimo glib. Nasa jedina prednost.

Od previse fudbala na tv-u splasnulo je interesovanje za isti. Pitam se da li bi mi isto bilo sa novcem?

Sve trouglaste sireve u okrugloj kutiji zovem Zdenka. Grijesim li ako svaku nastranost nazivam pederluk?

MASOVNO PESNIČENJE NA KOČIĆEVOM ZBORU Zakuvalo se ispod šatora gde su pevali Sinovi Manjače i Baja. Eto zlobnici, pesnici nisu izostavljeni.

Starleta se uzda u zmijsko tijelo. Stoga i gmize kroz moralni talog.

Ako se kojim slucajem zamonasim, neka vam je Bog u pomoci.

Računar mi blokira ko da se sva odbojkaska reprezentacija Srbije okrenula protiv mene…

Nije upitno ko drma kavez sve dok je sa druge strane .

Poltron je hrabar čovjek. Stavi glavu gdje drugi ne bi nos promolili.

Zbog vremenske razlike i prenosa sa Olimpijade i djece koja prate prenose trpi moja sportska karijera. Nikako da ubodem zlato.

Biracko tijelo spremno je kao zapeta puska nabijena corcima.

Poltroni bi pokazali zube, al vec su zagrizli do jaja.

Plitko biracko tijelo je nepremostiv problem.

ШОКАНТНО: Браћа Вучић уговорили довођење милион мигранта – исламиста у нашу земљу. Pa neće valjda sve da ih dovedu u Zvezdu 😉

Nestalo i paste za zube. Perem ih sapunom za brijanje. Nije teško izaprati pjenu koliko je teško istjerati dlačice između zuba.

Kad sam kod kuće miris kajgane i paradajza tako me podsjeti na more, a tamo miris kineske robne kuće na zavičaj. Jebem te nostalgijo. 😦

Specijalizovao sam se za neplaćanje ležaljki i suncobrana na plaži. Da li to znači da sam zagazio u organizovani kriminal?

Sindikat tatoo majstora traži da se tetovaže na Raduljici uvedu u registar kao mural.

 

Vruć u ruku, vruć u ruku

Znamo da robu najbolje prodaje „vruća“ reklama. E sad, gdje je ona granica gdje to ne prelazi stvar dobrog ukusa. Teško je reći.

More, sunce, talasi,..

Pogubi se pošten čovjek, a kamoli poštena žena. Pu, pu, daleko bilo.

Plažu oblijeću prodavci svega i svačega. Jedan takav, a na neki način i moj zemljak od 80-tak kilometara od mene, danima opsjeda plažu. Prodaje i nudi svoj proizvod.

Kukuruz.

Kuvani kukuruz.

Zamiriši plaža ma samo da se i pomene kuvani kukuruz, a kamoli da ti pred nosom mlati s klipom kao dukat žutog kukuruza. Dok čovjek leži na plaži 90% vremena samo razmišlja o hrani i stalno se bori s mišlju šta je slijedeće.

E sad na scenu stupa moj krezubi zemo. Ide ti on par dana i reklamira svoje čedo:

„Kuuuvani kukuruz from Banjaluka, kuuuuvani kukuruz from Šargovac, kuuuuvani kukuruz from Gradiška, vaniKu RuzKu , vaniKu ruzKu , vaniKu ruzKu….“

Išla je prodaja tako, tako. Prolazio bi plažom moj zemo sa sombrerom, ručnim frižiderom izmežu ležaljki i neumorno reklamirao svoju robu. Poučen reklamnim porukama sa televizije odlučio je da svojoj reklami doda začin. I učinio je to juče u poslijepodnevnim satima.

„Kuuuvani kukuruz from Banjaluka, kuuuuvani kukuruz from Šargovac, kuuuuvani kukuruz from Gradiška, vaniKu RuzKu , vaniKu ruzKu , vaniKu ruzKu. Vruć u ruku, vruć u ruku, vruć u ruku…“

Prvo sam osjetio zbunjenost. Potom sam pogledao oko sebe. Svima je titrao nevini osmjeh oko usta. Pogotovo na ovaj dodatni začin na kraju reklame.

U drugom navratu osmjeha i komentara je bilo sve više, ali posla. Hm. Tu počinje ono naše poštenje. Kako sad da neko naruči.

„Hej momak, jel može jedan vruć u ruku?“

Sve na stranu. Nove stvari uvijek ispočetka stvaraju bojažljivost. Nakon toga se na njih naviknemo i ne primjećujemo sve ono što nas je kod njih plašilo, odbijalo. Ali pobogu kuvani kukuruz nije ništa novo. Zašto bi se plašili?

Šaljem vam veliki pozdrav sa plaže u iščekivanju da vidim ko je taj (ta) koji će prvi da zatraži vruć u ruku.

Čunom niz godove

Pogledom sam klizio po izloženim primjercima drvenih podova. Ponuda je zaista bila izdašna. Pridržavajući se obavijesti koju redovno primjetim prilikom kupnje hljeba da „robu birajte pogledom“ birao sam pogledom.

„Izvolite. Imamo velik asortiman proizvoda“, prenu me glas prodavca.
„Hm, da“, odgovorih zbunjeno kao uhvaćen u nekoj nedozvoljenoj radnji.
„Samo razgledate ili ..“, njegov podcjenjujući pogled brzo me je vratio u stvarnost.
„Kupujem“, odsječno odgovorih.

Da. Došao sam s namjerom da kupim podne obloge. Još uvijek neodlučan klizio sam pogledom po ponudi. Mnoštvo laminata, parketa, brodskih podova. Razgledao sam cijene. Prvi put sam bio u poziciji da sam kupujem isti. Mnoštvo savjeta od radnih kolega sam dobio na sam spomen zamjene podnih obloga. Dijametralno suprostavljenih, temeljno obrazloženih. Međutim, ništa od svega nije mi pomagalo ovoga trenutka.

Gledao sam cijene. Velika disproporcija u visini cijena laminata i parketa naginjala je da me uputi na izložbeni dio prostora sa laminatima. Prodavac me nije ispuštao iz vida. Pratio me je u stopu od momenta kada sam mu obznanio da sam kupac.
Logikom kupca pokušao je da napravi korak ispred mene i da mi olakša izbor.

„Imamo veliki izbor laminata. Imitacija hrasta, bukve, starinskih podova. Imitacija…“, nisam ga dalje slušao.

Gledao sam cijene u rasponu od 11,00 do 17,00 konvertibilnih maraka. Klizio sam pogledom po izložbenim primjercima. Ispred mene je prodavac išao i hvalio svoju robu, a ja ga i dalje nisam slušao. Gledao sam kako prelazi niz glatke, savršene površine laminata na kojima nije bilo ni traga prirodnosti. Niti jedna ogrebotina, bora. Nesavršenstvo za koje bih zapeo. Makar pogledom. Ništa zbog čega zatražio objašnjenje. Priču koju bih do dugo u noć ušuškavao pored sebe dok pucketa vatra u maloj kaminskoj peći.

„Imitacija“, malo glasnije ponovih.

Prodavac zastade i krete sa pričom ispočetka, a ja ga i dalje nisam slušao. I on je bio samo jedna dosadna imitacija. Imitacija prodavca keramike na susjednom odjelu. Uniformisana individua nakljukana gomilom za mene bezvrijedih informacija. Pokušavao je da od ničega konstruiše priču. Lijepljena piljevina i ostali neupotrebljivi otpad premazan teksturama i imitacijama nečega što bi bio san i najmanjeg žira, otpalog, pod lišćem skrivenog, uplašenog od zlaćanih kljova kakva divljeg vepra u iščekivanju da u vjekovima ispred sebe izraste. Da iskrošnja u dostajanstvenog krunisanog šumskog kralja. Da nadvisi sve ostale. Da nadživi.
Moja je priča za razliku od njegove išla u sasvim drugom pravcu i svaki njegov trud bio je nepotreban ali vraćao sam mu za onaj podsmješljivi i podcjenjujući pogled. Neuvjerljiva priča počela je s ponavljanjem. Poput pokvarene gramofonske ploče, a ja navikao na audio kasete čekao sam da kasetofon iščupa traku. Da se izvuče. Zapetlja. Pokida.

Ne nisam želio imitaciju. Dovoljno je bilo imitacije u svijetu u kojem živim. Brzinske diplome, lažne titule. Ne nisam želio brzo postavljanje laminata. Ja sam želio pravu priču. Onakvu kakva se priča sa užitkom, od koje pođe voda na usta.

„Majstor je došao prije sedam. Na šporetu je već poigravao crveni ibrik koji kao da izviruje preko ramena dok otvaram vrata majstoru. Sa njim u kuću ušao je mali nevidljivi oblak prašine iz radionice sa velikim drvenim radnim stolovima, starinskim stegama i miris ljepka. Tutkala. Gomila alata, djeljača, oblića. Velika ručna testera koja će tokom dana ispričati anegdotu o ciganinu koji je redovno navraćao u selo, popravljao kišobrane i oštrio noževe. Njegovom bratu prevarantu koji bi na vašarima trgovao krilatim konjima i gazdi koji nije platio postavljanje parketa i kosmičkoj pravdi koja je učinila da pukne cijev od vodoinstalacije koja je potopila njegov dom i podigla sav paket,…“.

Okrenuo sam se prema izloženim parketima. Bukovi je bio povoljniji s cijenom. Ovaj put prekršio sam pravilo biranja hljeba. Spustio sam dlan na glatku površinu izloženog kvadrata parketa. Neizbrušen, složen. Prstima sam pratio linije pojedinih dijelova i mjesta njihova spajanja. S njih sam prešao na hrastov parket. Pod prstima osjetih svu njegovu nesavršenost, dlakavost.

„Dabome“, pomislih, „trebaće truda, trebaće vremena“.

Biće posla i za majstora, brusiće ga satima. Preznojiti i znojnu košulju ženi na pranje odnijeti. Novčana naknada biće sasvim pristojna i sasvim dovoljna da sa lica umorne supruge ukloni na tren bore i useli osmijeh. Uostalom mizerna je to cijena za sve ono prethodno vrijeme.

„Uzimam“, ispružih ruku zbunjenu trgovcu.

Iznenađen prihvatanjem cijene koja nije bila nimalo zanemarljiva učinih tek mali pokušaj otkupa gorostasa, bez ucjene, bez pogađanja.
I bi majstor. I bi svo vrijeme svijeta poleglo po plećima znojne košulje dok je ručna testera plela i mljela svoju priču.

„Ček, da ti ispričam još ovo. Za vrijeme vojne, kad su neki džambasi kroz selo protjerali slona, isprepadali žensku čeljad i starce jedna mlada, hm, sad da ti ne pričam šta je bilo dalje, uglavnom počeše se muška djeca rađati sa povelikim nosom,…..“

Priča nije imala kraja. Uostalom gdje i da stane sve s koljena na koljeno, s nadnice na nadnicu, s poreza na porez. Broje se koljena, unuci i čukununuci. Dok sam prstom pratio brojne godove, priče su bile sve življe, bliže.
Uplašen, podignuh prst.
Za godine pred nama.
Za sve one beskrajne i nevjerovatne priče škripava parketa u dugim zimskim noćima dok šapćem molitvu za zdravlje, sreću i dugovječnost. Uostalom od tristogodišnjaka se i ne traži brzina. Samo svo vrijeme za mene sačuvano ispod nekoliko slojeva nanešenog bezbojnog laka.

Има нека тајна веза

  1. Полтрон се не гужва. Он се слаже.
  2. Полтрон не бира дестинацију за одмор. Он само потврђује.
  3. Полтрони се не плаше ратова. Они предосјете срање.
  4. Када полтрона упиташ гдје му је шеф, његов одговор увијек почиње са „на врх ми је језика“.
  5. Полтронска је мука преголема. Стиго гузоња, али мјеста нема.
  6. Полтрони свих земаља, извуците се.
  7. Полтрон не мирује. Тражи глави мјеста.
  8. Полтрони сви личе ко јаје јајету. Од мућкова се другачије и не очекује.
  9. Чобани постали милионери,шеф власник компаније их частио.Код нас нема ништа муфте.Прво чобан, затим политичар и тек онда милионер.Зна се ред
  10. Власт би искоријенила корупцију, али сачекаће док се не види какви ће бити приноси.
  11. Opozicija je još jednom pokazala olimpijski duh. Važno je učestvovati.
  12. Vođa je nekrofil. Ne jebe živu silu.
  13. Naučnici otkrili četvrto agregatno stanje vode. Nažalost naši stručnjaci učinili su da tekovine ispare.
  14. Italijanski doktor tvrdi da može da TRANSPLANTUJE GLAVU. Da ponovimo, posljednja prilika da neki šupci dobiju mozak.
  15. Duh demokratskih izbora je duboko ukorijenjen kod nas. Gotovo bi se reklo sahranjen.
  16. Opsovao bih tako masno samo da nije post.
  17. Olimpijski duh ne napušta naše preminule. Duh izbora provejava biračkim mjestima i spiskovima. Važno je učestvovati.
  18. Farsa sa glasanjem preminulih građana pokazala je i drugu stranu medalje. Olimpijski duh, Važno je učestvovati.
  19. Ne raduje me toliko prisustvo humora u vezi s politikom. Ponekad je teško prepoznati cirkus od skupštine.

Ovdje uopšte nema riječi o izborima

  1. Dočekali smo i to. Opozicija u Srbiji se okupila i ujedinila. Ispod jedne šljive.
  2. Vlast nije zaboravila naše preminule. Njihov veliki odziv na izbore govori u prilog tome.
  3. Pozicija i opozicija imaju svoje tajne. Nerijetko skrivene iza grobne tišine.
  4. Opozicija najavljuje burne proteste. Pozicija se brani grobnom tišinom.
  5. Vlast nije sujetna. Uvažava i glasove preminulih bez obzira na njihovu stranačku istoriju.

Fudbalska filozofija i driblinzi

  1. Odavno sumnjam da iza svih aktuelnih frizura fudbalera stoje masoni. Onakve frizure samo može zidar da im uradi.
  2. Predizborna obećanja su slična ko jaje jajetu. Stoga ne treba da čudi otkud toliki mućkovi.
  3. Након раскида познатог тенисера и манекенке, будуће љубави интересује да ли је пао ас.
  4. Насиљем и буком не може се прекрајати изборна воља грађана. За такве ствари довољна је гробна тишина.
  5. Не може се рећи да су покојници необавјештени. Тачно су знали своје бирачко мјесто као и датум избора.
  6. Покојници не воле промјене. Увијек се сврстају уз владајуће.
  7. Ето доказа да смо европски народ. Наши преминули преци су својим гласовима још једном на изборима показали свој европеизам
  8. Заиста и послије свих тих година даска на рамену на филму је убитачна и комична. Гдје би ми данас били да нам не фали покоја.
  9. Odlučio sam od danas biti oštar. Ne volim one koji tupe.
  10. Malo malo uočim hedoniste koji žive život punim plućima u svakojakom obilju. Kad stigneš pička ti materina, visiš na tviteru 24 sata dnevno.
  11. Nisam od onih koji vole ujutro dugo da spavaju i da se izležavaju. Ustajem u deset, svan’lo ne svan’lo.
  12. Katai i ja imamo sličan stil driblanja, samo što ja izgubim loptu u prvom duelu a Katai u nekom narednom
  13. Selektor Ćurčić još jednom traži da se ponovo prebroje njegovi podvizi s reprezentacijom.
  14. OVAKO SU GLASALI POLITIČARI Mali poranio, Vučić oko podneva ubacio. Prvi tehničar, drugi teoretičar.
  15. Vlast kojoj Zmaj od Šipova 24 časa dnevno drži pažnju biračkom tijelu preko tv ekrana ne treba da strijepi od rezultata izbora.
  16. Čitav dan gledam western filmove. Kauboji ko kauboji. Povuci potegni.
  17. Mali se kod Vučića visoko kotira. Ima nade i za tehničare
  18. Izbornom tijelu ne treba dvaput ponavljati. Dovoljan je jedan informativni razgovor.
  19. Izborne liste podijelile su sudbinu izbornog tijela. U nedostatku toalet papira.
  20. Izborno tijelo proslaviće izborne rezultate s velikim apetitima za skromnom trpezom.
  21. Izborno tijelo obavilo je građansku dužnost. Bračnu dužnost uskladiće sa preliminarnim rezultatima.
  22. Groblja su naša budućnost, stoga ne treba dizati famu oko toga što su u izborni proces u Srbiji uključeni i preminuli državljani.
  23. Tadić: SNS je mehur od sapunice. Tačno Tadiću, ali nesreća Srbije nije u tome već što je sva opozicija ko probušen kurton. Nažalost
  24. Šta ste zapeli, izbori pa Vučić ovo ono. Lester samo što nije uzeo titulu u Engleskoj, sad i ko zna kad, a izbori opet za 4 godine.
  25. Praznoglav čovjek teško može da se smatra ispunjenim.

navijačka

Perforacija uma

1. PRIVRŽEN SVETOJ GORI Princ Čarls ima pravoslavne korene. Ma džaba korijen kad od panja nikad jablana.
2. Život mi je izasao iz sivila. Dosla mi je žuta minuta.
3. Otkad su starlete postale zvijezde i brnjica se zove pirsing.
4. Starletama je trnovit put do zvijezda započeo preko Kumove slame.
5. Starleta se kune da je sve pošteno zaradila sa svoje dvije noge.
6. Daltonista može da se smatra sretnim ukoliko paleta njegovih boja nije obogaćena kaki bojom.
7. Istina je da nemam svoje mišljenje, ali istina je i da mi ga niko i ne traži.
8. Starletu ne brine problem polaganja ispita i obrazovanja. Otkako je uzela stvar u svoje ruke, sve je postalo obrni okreni.
9. Starletu ne brine visina potrošačke korpe. Dugim nogama premostiće svaki drugi nedostatak.
10. Starletu ne brine visina potrošačke korpe. Ona je odavno njen sastavni dio.
11. Da i oprostim što nas farbaju, al zašto samo kaki boje.
12. O čovjeku najbolje govore njegovi rezultati. Da upotpunimo sliku sačekaćemo i rezultate obdukcije.
13. Marioneta odbija da prizna ko stoji iznad nje. Ne preostaje nam ništa drugo do da povučemo neke veze.
14. Lutka sa naslovne strane ne želi da je posmatraju kao stvar. Šta možemo drugo gospođice kad nemamo s čim u mesnicu.
15. Lutka sa naslovne strane je ostala bez teksta. Realno i nije tu zbog mudrosti.
16. Može li država da poveća natalitet? Teško, stvar je isključivo u vašim rukama.
17. Može li od BiH da se napravi prava država. Može, ali bi bilo šteta 😉
18. Goli i bosi bi pola svojih problema riješili samo da dignu golo dupe sa betona.
19. Vođa više ne zapinje za Veliku Srbiju. Sad se sapliće i u ovoj skraćenoj.
20. Budalama je sve potaman. Kako i ne bi kad su svi drugi ostali kratkih rukava.
21. Budale ne brine odliv mozgova. Da nije toga ne bi se oni uopšte šta i pitali.
22. MINISTAR Velja Ilić: Bog je kriv za poplave. A opet ko velim dragi Velja i poplava svakog mulja donese.
23. Digla se velika prašina oko Šarapove zbog dopinga. Šta god da je koristila dobro je ispala. 🙂
24. SLAMKA SPASA Da li će „osovina Merkel-Obama“ spasiti Evropu? Od svega toga više mi se čini da ćemo svi mi da dobijemo kurblu.
25. Sarkozi izdaje knjigu u kojoj priznaje svoje političke greške. Nejasno je da li izdaje knjigu ili odmah ide na sabrana djela.
26. Najtraženiji terorista sveta RANJEN I UHAPŠEN u dramatičnom obračunu s policijom u Briselu.Veliki je Brisel grad.Znam mnoge teroriste tamo.
27. RAZOTKRILA SE Pročitajte u koga je Severina u stvari zaljubljena! Ma nema potrebe da čitamo. Gledali smo.
28. PUNE RUKE POKLONA Ovo su uspomene koje Čarls i Kamila nose iz Srbije. Zna Carls a ima koga da ponese.
29. #Onokad ti ona stvar sluzi samo radi orijentacije kako da okreneš gaće.

Ništa lično

    1. GREJE KUĆU NA PIVSKE LIMENKE O matematičaru iz Paraćina pišu svetski mediji. Siroma Toma još uvijek loži Tomovaču.
    2. PRINČEVI U KAFANI Kako su mladi Karađorđevići proslavili Božić. Bilo bi mnogo veće iznenađenje da su nabrojali sedam padeža.
    3. IMA NEKA TAJNA VEZA Srpski političari sve češće u zagrljaju starleta. Moralno impotentni zbijaju redove.
    4. Avion kasnio četiri sata zbog pčele. Kod nas je željeznica stala zbog trutova.
    5. SKANDAL Učesnica Farme ucenjuje fudbalera porno snimkom. Sram te bilo fudbalerčiću, zar sa stokom.
    6. Nije vijest da je starleta povećala usne, grudi, stražnjicu. Vijest bi bila da je koristila mozak.
    7. Normalan svijet polako se sprema za spavanje. ISIL-ovi spavači jedva čekaju da im neko kaže „diži se“. Laku noć pameti.
    8. Jedan ministar juče je uzeo lopatu u ruke. Predsjednik da bude.
    9. MALI, ALI UBOJIT. Ne nije to vijest koja bi obradovala „tehničare“. On je ruski borbeni robot, i može da stane u ranac!
    10. Zmaj je namazan došao na farmu. Umije taj sa bikovima, a tek s kravama.
    11. Prirodna lepota ili dobar hirurg: U čemu je tajna Stane Katić? Dubok džep bajo moj. 🙂
    12. Car je gol. Skoči gologuzija..
    13. Biračko tijelo nema muda. Od birača nikada j….a.
    14. Slavu smo platili visokom cijenom. Stoga još uvijek postimo.
    15. Izborna trka odlučena je fotofinišom. Opozicija i dalje može da se slika.
    16. Sloboda govora nema cijenu. Još se pogađamo.
    17. Daleko smo dogurali. Na kraj smo pameti.
    18. Sveli smo račune. Ne računajte na nas.