Sitnice, čačkalice i ostali bakrači

Svi kažu da sam sitničav, a u stvari se zovem Bole. Nisam nikad saznao zašto me tako zovu. Možda više od ostalih pridajem pažnju na štednju, manje razbacivanje. Ali događaj od pre neku veče potpunoma me razbjesnio. Evo o čemu se radi.

 

Imao sam goste. Znate gosti ko gosti. Umiju da uživaju. Neka, red je. Nije vrijeme da brojim zalogaje, ali. Tu jedno veliko ali stoji.

 

U skladu sa vremenima koja nas okružuju i recesijom koja se ne može ignorisati takva je bila i zakuska. Nešto malo čajne kobasice, malo više domaće, suvo meso i slanine u izobilju. Dakako u skladu sa recesijom i mojim ne baš izdašnim prihodima. Kako je bio red sve je bilo na stolu. Čačkalica tamo, vamo, onde i ovdje. Za nabosti. Čačkalice kvalitetne i dugotrajne. Na njima se nije dala primjetiti višestruko korištenje. Poslije upotrebe operem ih u dvije vode svaki put. Prvo ih provučem kroz vodu sa deterdžentom u kojem sam oprao posuđe, a onda ih preperem.

 

Eto dakle ništa neobično. Mala ušteda, ali bolje da je potrošim na nešto kvalitetnije nego na čačkalice koje ću prošetati među zubima i baciti. Ima tu i mala začkoljica. Ipak nisam ni ja bezgrešan. Znate ponekad umijem da izgrizem čačkalicu zubima. U redu ni nju ja ne bacam, tek da se zna, ali je iskoristim svaki put da redovno jednom godišnje očistim uši. Ne, ne bacam ja nju. Operem je opet za sledeću priliku. I naravno ne odvajam ih od ostalih da ne bi neko rekao da se nešto separatišem i odvajam od ostalih. Ne bi bilo u redu da se neko osjeća neravnopravnim za stolom. Takav sam pa Bog.

 

Pripratim koja je moja i odmah je na početku uzmem. Odmah se osjeti pod prstima. Zadebljala je.

 

Tako je trebalo biti i te večeri. Međutim. Avramova žena je poput snajperiste nepogrešivo gađala svaki, ali svaki put čajnu. Nepogrešivo. Nakašljavao sam se onako nenametljivo, manje napadno da je malko dekoncentrišem, ali kad je neko rođeni strijelac, snajperista kao Stanimirka Avramova gospođa onda ni to ne pomaže.

 

E kad sam vidio da je uzela moju čačkalicu tu mi je pukao film. Lijepo sam joj rekao. Ta je čakalica moja i takva i takva stvar.

U tom momentu zakocenula se od smijeha.

„Veliš tvoja čačkalica, ha-ha-ha.“-smijala se kao luda.

„Eh sestro moja za koga si se ti udala. Njegova čačkalica, ha-ha-ha.“

 

Toliko se smijala da nisam dolazio do riječi.

 

„Čovječe ne bih se smjela ovoliko smijati, hoće mi proteza ispasti. I krajnici me bole. Ha-ha-ha. He-he-he.“-odzvanjalo je dnevnim boravkom.

„Mogli bi ti krajnici ispasti kad saznaš zašto tu čačkalicu zovem svojom.“-rekoh.

„Daj nemoj zajebavati više crknuću od smijeha. Ha-ha-ha.“

„Samo ti crkni, bolje nego da se upišaš. Em nemam toliku pelenu, em te nema ko presvući.“

„Ha-ha-ha. Ha-ha-ha.“ – i dalje se smijala.

„E kad hoćeš sve da znaš, onda slušaj. I tako…“-ispričah joj za čačkalicu, pranje istih i za moju čačkalicu kojom čačkam uši, a kojom je ona nepogrešivo još jednom pogodila u centar čajnu kobasicu koju je strpala usta.

 

Nakon što sve ispričah uočih promjenu na njenim očima. Iskolačila je oči, pristisnula jednom rukom usta i odjurila prema kupatilu. Nije mnogo pomoglo. Za njom je ostajao nepravilni  tečni trag.

 

I onda se stvarno razbjesnim kad neko kaže kako je Bole sitničav. Pa sitničavi su oni što od buhe naprave slona. Eto uzmimo Stanimirku Avramovu za primjer. Ona je od obične čačkalice napravila potop.

 

 

Pozdravlja Vas mandrak72, nepotopivo i nesitničavo zakeralo.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s