Texas, Texas 3

Epizode sa Božom i skype-om učestale su u tolikoj mjeri da je kod mene postojola bojazan da će da se umiješa službeni Washington. Toliki protok žuči umnogome je prijetio od izlivanja u Veliku baru i izazivanja najveće ekološke katastrofe. Sumnjam da bi se so osjetila u cijeloj toj stvari.

 

Još jedno veče gradili smo most na rijeci Kwai. Iznova rušili sve mostove za nama, fućkali na svjetsku krizu i recesiju. Negdje pred ponoć od njega mi stiže neobična molba.

 

„Znaš nešto bih da te zamolim. Nadam se da ćeš da me razumiješ. Ja sam se već raspitao o svemu.“

„Reci Džeronimo, znaš da na mene možeš računati.“

„Tvoja terasa, znaš. Kada bi dozvolio da majstori postave web kameru sa pogledom na ulicu. Ja bih sve regulisao, tebe ništa ne bi koštalo. Ni tebi ne bi bilo žao.“

 

Oćutah trenutak.

Ne uzvartih odgovor. Odaslah samo smajli. Mali žuti osmjeh u Texas.

 

„Bog si. Sve ću da dogovorim sa majstorima. Ludilo. Ne znaš koliko si me zadužio.“

„Odaslah još dva smajlija.“

„Hvala. Hvala, laku noć. Odoh da javim Mariji. Laku noć.“

„Laku noć.“- uzvratih.

 

Razlika u satima nije bila u skladu sa našim pozdravom. U svakom slučaju neko odmah, a neko sa zadrškom neće imati nimalo lak san.

Dva dana kasnije na vrata su banula dva radnika. Objašnjavaju mi da ih je angažovao neki naš u Americi. Pravdaju se kako samo rade svoj posao nakon što su me probudili u poslijepodnevnom odmoru.

 

„Znam, znam. Hajde ulazite.“- otvorih im vrata.

 

Ponudih im osvježenje dok su se oni odmah bacili na posao. Posao je bio brzo gotov.

 

„Ovaj lap-top je za tebe. Instalirali smo sve potrebne programe.“

„Kakve su moje obaveze.“

„Nemaš nikakvih obavaza. Sve je programski riješeno.“

 

Ispratih ih do vrata. Izađoh na terasu. Web kamera je postavljena tako da gleda niz ulicu. Uzeo sam stolicu i popeo se na nju. Kamera je bila tik ispred mene.

 

„Božo, samo da vidim jesi li tu.“

 

Nakon toga vratih se u stan. Uključih računar. Potražih skype. Nije dugo trebalo, uslijedio je poziv.

„Hjuston zove zemlju. Zemljanine javi se.“- glas mu je bio raspoložen čim sam se javio.

„Zemlja zove Hjuston. Hjuston dobro se čujemo. Kako ti se čini?“- upitah.

„Ne znam. Sad su mi javili mailom. Hvala do neba. Čujemo se kasnije.“

„Važi.“

 

Prekinula se veza. Most na rijeci Kwai bio je prohodan. Konačno će Božo moći da pohodi našu ulicu kad god mu se to prohtije.

Nekoliko slijedećih dana nije bilo Bože na skype-u.

 

„Zalijepio se ko muha na balegu, pa seiri li seiri.“- nasmijah se njegovoj ludosti.

„Uh sunce ti kalajisano“, skočih ko oparen, „pa vidjeće da nema stare trešnje.“

 

Smišljao sam hiljadu načina kako da ispravim laž koju ne želeći da ga povrijedim nepovratno izrekoh.

 

„Zato i ne zove.“- pomislih.

 

Uplaših se da iznova ne poruši most koji smo dugo i strpljivo danonoćno gradili zadnjih mjeseci. Most koji je trebalo da izdrži oluje i talase vremenske razlike i distance koja je nesumnjivo dijelila dva ista dijela svijeta raspolovljena morem soli koja je nagrizala rane i ostavljala ružan ukus u ustima.

 

Izašao sam na terasu. Opet sam uzeo stolicu i stao pred kameru.

 

„Božo, lagao sam ti o trešnji. Vrijeme je učinilo svoje. Snijeg. Posadio sam drugu na njeno mjesto. Za biciklo ti nisam lagao. Sutra ću da ga provozam i da ti mašem sa ulice. Hajd’ u zdravlje.“- zastadoh još tren pred kamerom, a onda spustih se sa stolice.

 

Očekivao sam taj poziv. Nisam želio iznova graditi srušeni most. Vezivati dvije obale. U iščekivanju poziva izglancao sam Božin biciklo. Konačno uslijedio je i poziv. Računajući vremensku razliku tamo je bila uveliko noć. Kod nas ne znam, izgubio sam pojam o vremenu.

 

„I?“- ne izdržah.

 

Poželjeh bujicu riječi. Osudu. Bilo šta da imam da se branim. Ali toga nije bilo.

Sačekah još koji trenutak.

Ništa.

 

„Vidje li koga poznatog?“

„Ne. Kod mene je noć.“

„Pitam po danu.“

 

Ništa ne reče.

 

„Još si tu?“- zapitah.

„Da. Gledam.“

„Noć je, nije još svanulo, kako možeš išta da vidiš?“

„Ovako niko ne vidi kad plačem.“

 

Bio je u pravu. Njegove oči su bile ovdje, suze tamo. Ima li uopšte načina da ih neko obriše. Most na rijeci Kwai, odolijevao je bujicama. Ako bude trebalo da ga srušimo, učinićemo to sami. I opet gradićemo novi.

Veći.

Snažniji.

Prenuše me kišne kapi koje su dobovale po prozoru.

 

„Znaš li za trešnju?“

„Ne može se most od vazduha napraviti.“

„Da.“

„Laku noć.“

„Laku noć i tebi.“

 

Izašao sam na terasu. Na ulici odavno nije bilo nikoga. Samo ja i mlada trešnja. Sa nama odnedavno i Božo. Neprimjetan kao i svaki pravi indijanac.

 

„Haug Džeronimo.“

 

 

Pozdravlja Vas mandrak72, na mostu od paučine okean da premrežim i umrežim.

Advertisements

3 mišljenja na „Texas, Texas 3

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s