Brašno

Moj kulturni život u jednom momentu nasukao se u Domu kulture u selu Barice kod Donjeg Vakufa. Bilo je to devedesetih godina prošlog vijeka. Trebalo mi je nekoliko dana da se priviknem na hladne i nepoznate zidove Doma u kojemu odavno nije gostovala ni kulturna pomisao. O kulturi da ne govorimo.

U momentima kad su se sva moja kulturna dešavanja odnosila na popunjavanje intervala između obroka i povremene straže pokušavao sam da sažvaćem Tomas Mana. Nije išlo. Stari žilavi Tomas popuštao je pred navalom ispraznih momenata. Nije bilo predviđeno ni uputno da previše mislim. Obezbijeđeni obroci, spiskovi straže i smjene. Sve je bilo propisano. Kaloričnost i kvaliteta obroka takođe trebala je da podliježe propisima, ali desilo se nekako da je taj segment prećutno izbjegavan kao i moj odlazak na odmor kući.

Dokolica je ostavljala dovoljno vremena da mislim o svom životu koji je naoružan prkosio ludosti devedesetih godina. Ponekad bih se izmaknuo i gledao sebe na straži u tom malom selu na obali Vrbasa za koji nisam znao ni da stoji, postoji i da u njemu obitava jedan Dom kulture. Uzana kotlina stiješnjena između visokih i strmih brda nije pružala mnogo mogućnosti. Svaki slobodni pogled brzo bi umoran stao već na prvim obroncima obraslim kržljavim rastinjem i kamenjem koje bi se otiskivalo i pravilo mnogo veću buku nego je to i bilo potrebno. Nikome to i ne bi upadalo u oči sve dok nisam za doručkom od slana sira i stara hljeba koji smo zalijevali čajem upitao, „da li je ovo kraj svijeta“.

Osjetio sam mnoštvo upitnih pogleda na sebi. Ne znam da li su me dobro razumjeli, ali ja nisam nalazio valjan razlog da bi se iko nastanio u takvoj oblasti. Pri tome sam mislio na sve ono potrebno da se proizvede hrana da ishrani nejač.
Tih dana kada sam izgubio svaku nadu da ću iz te klopke otići kući i umiriti roditelje riječima, „živ sam, dobro je“, a pri tome jedino misleći koliko sam nisku cijenu plaćao tih godina za obrok, odjeću i stan. Samo život založih. Toliko je jeftin bio.

I u takvim uslovima teško je ne pomisliti na onu prostu životnu egzistenciju da je za hljeb potrebno brašna, vode, soli i kvasca. Pod tim se podrazumijevala i sreća da dočekaš da se u rerni ispeče taj mirisni i rumeni oblutak uz koji je bljutavi život lakše mogao da se proguta.

hljeb

hljeb

Potpuno onesposobljen i za život nespreman, naoružan dugim cijevima i kratkim dometom stražario sam i stalno vodio borbu sa pitanjem „da li je ovo kraj svijeta“.
Kako to obično u životu i biva ponekad neke stvari na kratko usmjere našu pažnju na druge stvari i odvuku nas od nimalo svijetle sadašnjosti.

„Svaki vojnik dobiće po vreću brašna, pet litara ulja, kutiju praška za veš, nekoliko konzervi hrane, soli, sok u zrnu,…“, prostrujalo je jedinicom.
„U Banja Luci, ima spisak jedinice. Sledovanje može da se digne od ponedeljka,…“, glasilo je.

Pod ceradom Zastavina kamiona kroz kanjon Vrbasa jezdio sam prema Banja Luci. Bilo je hladno. Kiša je padala svu noć. Zajedno sa nama prevozila se i ona memljiva magla koja se nametljivo gurala s nama na kamionu.
Kad smo stigli do Banja Luke saznadoh da je sledovanje u Devišima, nekoliko kilometara dalje od autobusne stanice. Hvatam prevoz do stovarišta.

„Plavšić. Imaš vreću brašna,….“, ponavljao je već naučen spisak neki brko. Ja ih još nisam nosio. Nosio sam pušku, presvlaku, municiju. Nosio sam i brašno i ostalo sledovanje do stanice.

Pokisao.
Ipak stigao na autobus da ponesem svoj mali doprinos iz rata. Majci da ne brine.

„Živ sam, dobro je.“

Oca da umirim. Sijede da potamnim.

„Biće hljeba, dobro je.“

Dotrajali autobus, nosi gužvu koja se tiska da šofer zatvori vrata. Ulazim zadnji. Na vratima sam.

„Dobro je“, kazujem i vozaču.

Rado bih mu rekao za Dom kulture, brašno i ostalo. Šofer se smješka, autobus je tu da kilometre broji. Kondukteru je odmah jasno kako s kartama stoji.

„Dobro je, autobus je pun“, preslaguje svoju torbu, „sreća nema mnogo vojske, vojska ne plaća.“

Šutim. Zadovoljno odbrojavam minute i sekunde, sledovanje nosim.

„Niko me ne čeka“, pomislih, „kako ću sam“.

Na stanici dočekuje me kiša.

„Dobro je, iznenadiću ih sve“, iz boksa autobusa uzimam brašno. Prašak za veš i ulje tu su. Tu je i puška dok na nejaka pleća tovarim, municiju ne brojim. I ona je tu i daje mi do znanja.
„Dobro je i teško je“, znam da nije lako hljeba zaraditi, „samo nek daju, kad su već živote uzeli“.

Od vlage navlažena vreća popušta. Sa ramena se cijepa po pola.
Spade teret, odahnuše leđa.

„Šteta, tek što zaradih prosuh“, nisam se mirio.

Gledao sam nekoliko trenutaka. Dvije pole. Dvije manje vreće brašna gledale su u mene. Ono prosuto stapalo se s mokrim asvaltom. Nestajalo pred mojim očima. Stojim kao pekar pripravnik kome se tijesto razišlo. Bijel i naoružan kao snježni ratnik nemoćno klonuh ramenima. Puška skliznu do lakta.

Kiša je i dalje padala.

„Neka, izborih se s puškom. I s tobom ću“, sagnuh se i pod ruke prihvatih dvije pole, dvije vekne, tek da je kvasca, soli imam, „eto hljeba“, presabrah se i oako zaprćen pođoh dalje.

Nije bilo kako sam zamislio.
Nije bilo špalira, pljeska i tapšanja po ramenu. Nije bilo ni uzbuđenih povika, skandiranja.

„Tako se borci ne dočekuju“, kao da sam čuo glas iza sebe.

Nisam se osvrtao, još čvršće koraknuh i dignuh glavu. Bijeli borac hljeba nosi. U svakoj ruci.

„Živ sam, dobro je“, uzviknuh s praga.

Spazih suze na majčinom licu. Spazih očev pogled kako šmugnu u stranu. Sestra se smijala.

„Dobro je“, otresala je brašno sa vjetrovke.

Opet sam bio zelen. Kako i priliči borcima iz Doma kulture.
Nije to bio kraj svijeta, samo se svijet nakratko sklonio u stranu.
Kiša je padala.

Male barice vode u Baricama pored Doma kulture još kriju tragove zanesenjaka što u vojničkim čizmama plesnim podijem jezde između dvije straže. Devedestih.

Advertisements

8 mišljenja na „Brašno

  1. ziv si ! dobro je…. mnogo si prosao, mnogo iskusio i osetio…. i to sad odlicno umes da pretocis u price…. to je narodno pamcenje… ovakva iskustva niko vise nikada ne moze da zamagli „lepim“ recima, obecanjima…. tek cemo videti za sta je to bilo dobro….

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s