Brzinom mlina za kafu

Jeste li primjetili kako neke stvari nestaju, iščezavaju. Koliko do juče činilo nam se da je život bez njih nezamisliv, a danas ih nema i opet se živi. Kako smo izgubili te stvari, koje su se godinama koristile i bile nezamjenljive. Zašto se nekih od tih stvari sjetim sad dok pišem ovu priču. Vjerovatno zato što nekad nisam ni svjestan kako vrijeme brzo prolazi u stalnoj trci za materijalnim dobrima koja su neophodna za normalan život.

Danas sam se sjetio ručnog mlina za kafu. Evo danas ne mogu ni da se sjetim kad sam ga zadnji put vidio. Koliko juče, a ima tome godina ne znam koliko bio je neizostavan folklor gotovo svake kuće. Imali smo jedan takav mlin i u mojoj porodici. Zlatno žute boje. Još uvijek bih mogao da nacrtam kompletnu gravuru na njemu. Ženska osoba sa maramom na glavi koja nosi tacnu i na njoj šolju (fildžan – tako se kod nas to zvalo dok se koristio) tople kafe muškoj osobi koja sjedi i puši li puši. Sjećam se onih recki na donjem dijelu mlina koje su vjerovatno služile za to da mlin ne proklizuje u ruci. Sjećam se i okretača koje su naše majke i bake čuvale u gornjem dijelu mlina da se ne izgubi.
O bože šta sam puta znao proklinjati taj isti mlin. Čak sam majci za 8.mart jednom kupio el.mlin sa željom da se mati riješi ručnog mlina za kafu kojeg sam ja malo-malo vrtio čim neko svrati u kuću. Jel te kafa je bila ta koja se podrazumijevala za gosta koji se navrati. Međutim kafa iz el.mlina nije bila ista kao iz ručnog mlina, kao da je pregorala i bila je gorka govorila bi mati. I ja bi mlin okretao i okretao. Čim neko pozvoni na vrata ja bih se rogušio i tražio način da pobjegnem na vrata samo da ne okrećem mlin. Stotinu puta sam ga proklinjao da se pokvari, izgubi i nestane.
Svaka kuća je imala neki svoj specifičan mlin. Nisam vidio dva ista u svom životu, a svaki je imao svoju priču. Te ovaj mlin stvarno brzo melje, ovaj mlin melje brzo ali i krupno, ovaj mlin melje sporo ali zato melje sitno…itd… No svejedno za mene su svi bili isti i ja sam ih i dalje proklinjao i molio boga da nestanu.
Još tada sam sebi stotinu puta rekao da nikad neću piti kafu samo zbog mlina. I stvarno do dana današnjeg ja ne pijem kafu i nikad neću. Proklinjao sam mlin da nestane….
Još mi u nosu ponekad zatitra onaj miris kafe dok se pržio u rerni , a potom hladio na terasi kad bi čitava ulica zamirisala. Ispijanje kafe bilo je čitav ritual. Vrijeme za razgovor bi trajalo bar duže za onoliko koliko je trebalo malo sporijem mlinu za kafu da samelje. Danas se kafa brže pije, šolje su veće, a niko više ne komentira brzinu mlina, MINAS kafu, dolap, niko više ne proklinje mlin. Ja sam ga proklinjao da nestane. I on je nestao. Moje kletve su ga otjerale. Samo nisam volio da meljem kafu. Sad mi krivo, ako je i najmanji djelić moje kletve uticao da nestane ja mu se izvinjavam i molim da mi oprosti, nisam znao da će njegovim odlaskom prestati mnoga druženja uz ispijanje kafe. Nisam ni slutio koliko će vrijeme brzo da leti u stalnoj borbi za brzinom, za novcem, borbi sa životom. Nadam se da vi niste kleli neke predmete koji bi sutra mogli nestati, a koji bi nekom nedostajali. Ako jeste javite! Da pričuvam te stvari od zaborava.
Advertisements

17 mišljenja na „Brzinom mlina za kafu

  1. Stvarno, svi ti detalji su… Stvarno su stvarni… To čuvanje ručice, i pečenje kafe u tepsiji, i ti mirisi, i to sve… Mlevenje… Gosti. A posebno je stvaran kraj, druže… Ode na “deljenje“, možda i neka kafa padne kada pročitaju dragi ljudi… 🙂 Doduše “espreso“, ili one “x u jedan“ ili nešto drugo… Mora se misliti na renome i slične stvari, zar ne…?
    Ja i dalje pijem ovu “našu“, domaću… Mada je neko drugi prži i melje za mene… Ali bar je sipam kašičicom, a ne kesicom, i u džezvu, a ne u šolju… 🙂

  2. 🙂
    Ми наш млин за кафу још увек чувамо. Пре месец дана, кад сам припремала Славу, померала неке ствари, вадила сервисе и друге ситнице, видим и њега. На дну једне полице, иза свега и свачега, али још увек ту. Баш такав какав си описао: златно жут са гравуром. Време му није наудило…

    Никад нисам волела кафу, али сам волела њен мирис. И волела сам да мељем кафу. Овај наш је млео споро, али ситно. А кад пробаш да мало убрзаш процес остављао је тамни траг на рукама. Имао је карактер – није дозвољавао да га променимо 🙂

    Ово је сјајан текст, из оне групе „мириси детињства“.

  3. Predivno, baš mi je prijalo ovo podsećanje na detinjstvo. I ja se sećam da „kafa iz el.mlina nije bila ista kao iz ručnog mlina, kao da je pregorala i bila je gorka“ 🙂

  4. Divna priča 🙂 Sticajem okolnosti ja sam taj ručni mlin počela opet da koristim. Prijateljica mi je iz inostranstva greškom ili hotimice donela kilogram nemlevene kafe :))))) I, šta ću, odem do mojih koji uredno čuvaju stvari zlu ne trebalo i evo sada pred svako kafenisanje pijemo sveže samlevenu kaficu 🙂 I zaista, ne može se ni prineti ovoj već samlevenoj. Veliki pozdrav za sve članove tvoje porodice!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s