Neplanirani pogodak

 

Nerazumijevanje i neznanje je odlično sjeme za svaki nakon toga izazavani nesporazum i strah. Danima se jedan ludi strah uvlačio ispod mog pokrivača i tjerao san pod ormar od orahovine sa posterom Sedmorice mladih ispod kojih se nalazio kalendar dobijen kao poklon uz VečernjeNovosti.Nekako još u proljeće kroz moju ulicu prostrujala je vijest.

„Sunetiće(obrezivanje). Frgu.“-kratko i jasno.

Moj generacijski drugar i komšija imao je više pjegica po licu nego Elko i Senda zajedno klikera i sličica fudbalera saSvjetskog prvenstva u fudbalu u Španiji 82-e.

„Frgo jel istina?“-upitao sam ga dok je lagani proljetni pljusak kupao prašinom obogaćen put. Prašina je mirisala nekim svojim mirisom. Velika lipa sa širokim listovima odolijevala je kišnom naletu.

„Kad mi babo dođe iz Austrije na ljeto.Poslije škole. Doći će i dajdža. Obeć’o mi traktor kupiti. Onaj veliki plastični iz robne kuće.“-Frgo kao da je osjećao svu ozbiljnost situacije pa se doimao još ozbiljnijim nego što je bio.

Frgo smo ga zvali zato što je stalno bio ispunjen kvrgama i oteklinama zbog padova. Penjao se po drveću vještije nego Tarzan one nedjelje kad smo sa školom išli na kino predstavu. Brstili smo kikiriki i gađali se žvakama.

„Jel boli?“-pitao sam ga.

„Ma boli, al’ moramo jednom ljudi postati.“-rečeFrgo.

Nekako tad i poče kišobran od lipe da popušta pod naletom kiše. Sad dal’ od kiše ne znam na licu mu se ocrta mokri trag.

„Poslije mene će Senda, a onda iBrundo.“-počeo je da nabraja sve komšije i naše vršnjake.

Kiša je sve jače dobovala. Pljusak je dobijaona intenzitetu.

„A ti?“-upita me.

Hiljadu iglica kao da me ubode.

„Ništa ne znam.“-rekoh.

„Ja odoh kući. Ovo izgleda neće stati.“-reče i odjuri Frgo preko mostića od kamionske šasije pravac kući.

Ostao sam trenutak sam.

„Krenulo je.“-pomislih i dadoh petama vjetra.

Danima me je kopkalo sve to. Niko mi u kući nikada nije pričao o tome, a evo svi moji drugari su na nekom spisku za sunećenje. Bojao sam se toga, a nikome nisam pričao o tome. Noćima san nije htio na oči. Čim bih zažmirio na oči mi je išao Frgo sa traktrom, berberin sa oštrim brijačem kojega je oštrio od kožni remen koji je visio odmah pored ulaznih vrata.

Odlučio sam to više nikome ne spominjati.

„Dobro je dok me ne spominju. Možda me izaborave i preskoče ove godine, dogodine ću ja ojačati pa ću ih praćkom otjerati.“-mislio sam dok sam pravio praćku i naprazno zatezao gumu u pravcu odakle bi berberin došao sa svojim brijačem.

Toga dana od mojih drugara niko nije bio napolju. U mojoj ulici gostovali su Safet Isović, Himzo Polovina i mnogi drugi.Poslije sam čuo neke glasove za koje nisam bio siguran čiji su ali sam bio siguran da ih niko normalan ne bi pozvao na slavlje da pjevaju.

Pritajio sam se u kući i vodio neke svoje ratove sa indijancima i kaubojima u zamišljenoj pustinji stvorenoj od zgužvanog ćebeta ispod stola.

Toga dana nekoliko puta spasio sam karavan od indijanskih zasjeda. Bio ranjen, maramom koju sam nosio oko vrata podvezao sam ranu ali nadasve nadljudskim naporima svladao sam bol i porazio nadmoćnog neprijatelja. Poštedio sam zarobljenike, ranjene neprijatelje i pustio sam ih.Konje takođe nisam zadržao, ali su mi oni u znak zahvalnosti za milost i viteštvo koje sam pokazao poklonili snažnog i mladog mustanga . Popušili smo lulu mira. Zakašljao sam se a svi su se meni smijali. Na luli uprkos preporukama vlade nije pisalo da je pušenje lule štetno po zdravlje i da se ne preporučuje trudnicama zbog beba.

Bili su mi zahvalni. Jasno se to vidjelo u njihovim očima. Pobratimio sam se sa njihovim poglavicom Crvenim Sokolom, kojije opet bio pobratim i sa Teks Vilerom, koji opet nije imao milosti zaneprijatelje i bojali su ga se svi ugostitelji Divljeg Zapada. Dugo su mi mahali.

Osvrtao sam se dugo za njima. Mahao sam i ja.

Safet Isović nije imao milosti prema meni.Vratio me je na drugo bojno polje. Mjesto gdje se trebalo iskazati i pokazati muškarcem. Ne znam da li su Frgo, Senda i ostali pustili suzu. To sad nije ni bitno.

Bili su oni veliki i hrabri ljudi i da su suzu pustili. Frgo se smio popeti gdje niko drugi nije smio i uvijek je jeo najbolje šlame koje smo mi ostali mogli vidjeti jedino na reklami ili u obrazovnom programu, a Senda je driblao mnogo bolje od svih u ulici, a najdrskije one starije koji su se htjeli na nama pokazivati, pa kad mu ništa ne bi mogli oni bi ga rušili, a on bi se još više okuražio i još više driblao.

Drugog dana Frgo je imao svoj traktor jedan kroz jedan ali ga nije smio voziti. Nosio je suknju. I Senda je nosio interesantan model koji se nosio tih godina. I Zibijana je imala istu takvu.

Kuražili su se da nije boljelo.

„Šta si se ti prep’o.“-Brundo me ohrabri.

„Neće tebe sunetit.“-ljepše riječi nisam mogao čuti.

Bilo mi je čudno živjeti tih par dana. Po prvi put moji najbolji drugari su nosili suknje. Ja sam bio jedini muškarac u društvu. Stvarno sam se uvjerio da suknje nisu za muškarce. Za suknje su djevojčice koje su onako bijele i čiste bile lijepe ko banane.

Narednih godina i drugi iz ulice su dobijali bicikle, trotinete, lopte. I suknje.

I Kenan i Fetim. I  Kemal je dobio suknju. A njega sam često fiktivno vozio na poni biciklu dok smo išli u Trst po žvake okrugle.

Kenan je volio fudbal. I ja sam. Nisam baš bio rad za protivnika u suknji, ali prihvatih izazov. Dodavali smo se loptom.

Odjednom poriv rasnog strijelca proradio je umeni.Susret je ušao u sudijsku nadoknadu. Vremena je bilo sve manje. Uputio sam precizan i snažan šut Tigrovom gumenom loptom sa bodljama iz koljena i pogodio prepone Kenanove poput Paola Rosija u Španiji 82-e.

Isuviše sam se zanio. Kenana je suknja spriječila da učini nešto više.

Valjao se po zemlji i plakao. Savladala me je panika. Istrčali su svi njegovi na ulicu. Stajao sam uplašen.

„Pa samo sam šutnuo loptu. Nisam namjerno.“-pravdao sam se sebi.

Pobjegao sam kući. Nisam nikome ništa govorio.Svakoga trenutka očekivao sam nekog od Kenanovih na vratima.

Bilo me je strah. Stid zbog učinjenog.

Nekoliko dana izbjegavao sam proći pored njihove kuće. A to je tek bio problem. Koristio sam komšijske bašte, potok istazicu pored mezarluka. Bio sam kao Indijana Džons. Moje ponašanje nije nikoga ostavljalo ravnodušnim. Trajalo je to par dana sve dok nisam spazio Kenana u kratkim hlačicama. Istim onakvim kakve sam ja nosio. Od farmerica sa skraćenim nogavicama.

„Živ je.“-prošlo mi je kroz glavu.

Vidio sam osmjeh i na njegovom licu.

„Imaš jak i precizan šut. Kao Dževad Prekazi.“-reče mi Kenan.

„Znaš mnogo ti bolje stoje hlače. Iskreno bio si ko neka tetkica.“-rekoh mu ne spominjući da sam ja navijač Zvezde i da sam više volio Đoku Bombu.

Dugo smo se smijali. Fudbal je polagano dobijao na snazi i intenzitetu.

Do polaska u školu više se niko nije sjećaosvega toga.

Bio je to moj nesrećan šut u suživot. Srećom mi o tome tada nismo ništa znali. Lopta je bila okrugla sa svake strane. Svako je imao svoje bolne tačke. Ja taj dan pogodih jednu iz neznanja.

Mnogo godina kasnije šut u međunožje mnogo je više bolio. Taj šut nije bio bezazlen. Bio je plasiran. Pravila igre neko je razrađivao iz prikrajka.

Mi smo bili fudbaleri bez selektora taktičara.

Fudbal se u suknji ne može igrati. Ma s koje strane lopte bio.

 

Pozdravlja Vas mandrak72, beskompromisni šuter sa ivice šesnaesterca.

Advertisements

6 mišljenja na „Neplanirani pogodak

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s