Pogled kroz čarapu br.2

Ništa se nije desilo. I tog dana sam odjezdio na posao. Zbog pretrpljena gubitka splasnuo mi je i apetit. Hranu sam uzimao tek kada bi organizam protestvovao. Negodovao. Tako je bilo i tada.
Uputio sam se prema buregdžinici. Izdaleka sam osjetio miris istog. U mislima sam već mljackao topli sadržaj, zalijevao ga jogurtom.

„Ups“, pomislih da li ću imati za jogurt.

Brzim potezima zgrabih „ono“ što bi svako drugi nazvao nesupjelim zalogajem jednog preživara veličine krave, a ja koristio kao novčanik. Pohabana kineska „koža“, oguljena ko majmunska guzica bile mi je pred očima. Nos nisam skidao s mirisa topla bureka i jogurta pride.

„Rupa. Puj“, opsovah pogan.

Preda mnom je zjapila rupa. Dna joj nisam nazirao. Zavukoh ruku do lakata, ali ništa ne zatekoh. Osim nekoliko sjemenki bundeve preostalih s poslednje utakmice jesenjeg dijela fudbalskog prvenstva „Sloboda (Novi Grad) – Budućnost (Donja Bušotina), koju sam da napomenem odgledao zakačen za ogradu kao lenjivac dok me redari nisu skinuli sajlom kojom se svinje izvlače iz svinjca pred svinjokolj.
Nisam skičao. Bar dok im nisam dopao šaka, a onda sam im pokazao svoje glasovne mogućnosti tako da je i ono malo gledalaca svoju pažnju skrenulo sa dosadne utakmice.

Zatvorih pogan i teškim koracima se uputih prema preduzeću u čijem restoranu odavno ne mirišu šnicle , pohovane ribe, pasulj s rebarca suva. Ništa se od tih prijatnih mirisa nije čulo osim mojih čarapa sa 2 mjesta top 5 liste mojih omiljenih čarapa.

„Čudno kako u nedostatku poznatih mirisa i sopstveni smrad poprima prijatniju notu“, pomislih i s gnušanjem odbacih i samu pomisao na samokanibalizam vlastitih čarapa u cilju smanjivanja neprijatnosti kojom me je častio moj izdajnički petokolonaški želudac. Taj kvisling u meni likovao je izazivački uporno ponavljajući istu pjesmu.

Rupa u želudcu bivala je sve veća. Činilo mi se da jede sve redom oko sebe. Mljacka i s punim ustima zagriza i otkida komad po komad džigerice, malko bubrega, slezene. Štuca i nepristojno podriguje dok pjeva bezobrazne i prostačke pjesme.

„Dođi dragi dođi srećo svaka,
dođi dragi biće uštipaka.“

Ma ne izdržah da uzvratim izdajniku pa jeknuh koliko me grlo nosi.

“Podero sam čarapu na peti,
pa mi stalno rupa na pameti”

Osjetih mnoštvo pogleda na sebi. Sjekli su me kao nožem, probadali. Rupa do rupe. Ubrzao sam korak i sjurih se pravo kući gotovo se saplićući. Koljena su mi klecala. Jedva sam dočekao noć. S teškom mukom sam nakratko odganao sve neprijatnosti, do dugo u noć boreći se s nesanicom.

Sat je zazvonio. Ponovih ritual.

„Čarape na vama je red“, zavukoh ruku u ladicu sa čarapama. Prstima sam opipavao. Pod rukom osjetih čarape sa mjesta broj 3. Dok sam ih vrtio pod prstima pokušavao sam da se sjetim vremenske prognoze.

Ništa. Niti jedne riječi se nisam sjećao. Pred očima su mi promicali svi znani i neznani hidrometeorolozi, kružili su prstima i punim dlanovima po karti sa svim onim znacima sunca, oblaka, kiše, snijega, ali nigdje riječi kao da su propale u neku rupu bez dna. Dok sam tako neodlučno stajao ponovo uzeh svoju numero uno čarapu koja to nažalost više nije bila. Navukoh je na ruku, a dlan skliznu kroz rupu te je tako navukoh do lakta.

„Istina je“, skršeno priznah sebi.

Odlučno posegnuh za čarapom broj 4 moje top 5 liste. Nisam želio iznenađenja. Ni najmanju fleku na čarapama broj 3 snježno bijele boje. Dovoljno se prljavštine nataložilo u prethodnim događajima. Trebala mi je čarapa koja će me sigurnim korakom provesti kroz iskušenja. Dovoljno jaka i nepokolebljiva, makar neugledna. Trebala mi je moja sigurna čarapa.

Vrlo brzo sam ih osjetio pod prstima. Kao olovni vojnici, nepokolebljivo su branile svoju okolinu ne uzmičući pred bezličnim čarapama kojima je bilo svejedno. Nisu te čarape trpile tuđu čizmu. Slabost nisu pokazivale niti prema meni ni nakon svih ovih godina. Volio sam njihovu odlučnost. Nisu ih slomile omekšivači. Lenor, Ornel, Sillan i mnogi drugi omekšivači padali su pred njima.

„Moja vojsko“, tepao sam tim prekaljenim borcima.

„Danas, neprijatelj je prevršio svaku mjeru. Nasrnuo je na nas s najvećom mržnjom i žestinom sa samo jednim ciljem. Da nas zbriše. Proguta. Da nestanemo. Jede nas iznutra, guta nas spolja. Pred nama je vrijeme izazova. Ništa više isto biti neće“, održah im motivacioni govor.

Sjeo sam na stepenište da na stopala navučem moje najjače oružje. Nekim čudom nesavladane čarape.

———————————nastaviće se—————————————

p.s. Priča ide dalje. Da li je ovo početak kraja ili je u pitanju još jedna masonska zavjera slobodnih zidara ostaje da se vidi u sledećem nastavku. Ko stoji iza rupe? Ko je najslabija karika? Ostanite s nama i u nedelju ukoliko pred TV ekranima ne gledate Ravnu Goru ili Šou svih vremena. Svejedno neke stvari su bezvremene i možda se upravo dešavaju i pred vašim očima.

Advertisements

6 mišljenja na „Pogled kroz čarapu br.2

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s