Meksikanac

„Ja sam Meksikanac“, ponavljao sam sebi u bradu dok sam se brijao i pažljivo uređivao brkove da stvarno tako i izgledam.

Popis stanovništva bio je pred vratima. Bilo je pitanje momenta kada će obučeni popisivač zakucati na vrata. Tako je i bilo.
Nizala su se pitanja. Strpljivo sam odgovarao na njih iščekujući ono koje me je najviše kopkalo.

„Šta si po nacionalnosti?“, bio je već spreman da napiše odgovor. Ime i prezime su davali gotov odgovor ali obuka je od njih zahtijevala drugačije.

Bio sam već odavno odlučio da se izjasnim kao Meksikanac. Nekako sam volio pripadnike tog naroda koji su i poput Srba bili omraženi Amerikancima, ali eto nisu se Meksikanci dali.

Supruga me odgovarala od tog nauma. Rekla je da ništa s tim neću dobiti i da je sve to glupiranje. Uostalom radi šta hoćeš.
Prijateljima nisam ništa govorio. Na poslu takođe.

Popisivač je još gledao i čekao na moj odgovor.

„Ja sam Meksikanac“, opalih kao iz topa.
„Meksikanac?“, zbuni se popisivač. Nije bio pripremljen za ovu situaciju. Mogao sam biti bilo ko, ali baš Meksikanac.
„Da ja sam Meksikanac“, ponovih mu.

Razmišljao sam o tome dok je popunjavao kolonu sa traženim podatkom. Od tog momenta kada je zatražio odgovor na sledeće pitanje on je razgovarao sa Meksikancem. Ponosno sam odgovarao na ostala pitanja sa popisne liste, ali stalno sam se vraćao na sebe Meksikanca u ovom malom gradu.
Sve sam od tog momenta počeo da gledam drugim očima. Meksičkim.

Posmatrao sam popisivača kako drži olovku i dovršava spisak. Osjećao sam kako dobijam na važnosti. Valjda kao pripadnik tako egzotične manjine koja se pojavila u tako malom mjestu zaslužujem da se ubrzo o meni pročuje.

Lagano sam zatvorio oči. Već zamišljam kako se po gradu govorka da ima jedna Meksikanac. Nakon toga obično idu nagađanja ko bi to mogao biti. Smijao sam se unapred njihovim nastojanjima da otkriju ko stoji iza svega toga. Čaršija je brujala, ali Meksikanac se nije pojavljivao.

Urednik lokalnog radia će na ulicu istjerati sve zaposlenike i novinare na teren da otkriju Meksikanca s ove strane bare koji se zaljubio u ljepoticu  za kojom je preplovio okean i tako naprave romantičnu reportažu. Trebalo je biti prvi.
„Vjerovatno ljubav, ne vjerujem da bi ga šta drugo privuklo ovamo“, romatična i još uvijek stara cura uzdisala je na samu pomen egzotičnog stranca.

Posmatrao sam popisivača. Bilo mi ga je žao. Možda će imati problema zbog pojave Meksikanca. Možda će smatrati da je neodgovoran i da će mu zbog toga uskratiti dio novčane nadoknade koju je pošteno zaradio. Planirao da potroši na studiranje, ali eto moja glupost će ga koštati svega toga ili odlaska na ljetovanje s djevojkom koja bi mogla da ga ostavi jer je već na društvenim mrežama najavila odlazak na crnogorsko primorje.

Kada se budu sređivali spiskovi i kada na njima komisija na stranu odvoji Meksikanca prvo što će pomisliti da se neko od popisivača glupirao. Potražiće ime popisivača i poželjeti da ga kontaktiraju i upitaju da li je to greška ili ne. Uopšte ga neće provjeravati. Možda je popisivač instaliran da svojim podatkom ispita ažurnost popisivačkih komisija koje su a što to i ne reći isuviše dobro plaćene da bi se igrali takvim važnim podacima za koje je država dobrano platila i na njima temeljila snimanje raznih parametara i planirala ekonomski i svaki drugi razvoj.

Predsjednik komisije tiho iznese sumnju kako bi valjalo onako izokola ispitati u policiji imaju li kakve informacije o Meksikancu koji je možda neprijavljen, a to već ne bi išlo na ruku lokalnim vlastima da imaju imigranta o kojemu se ništa ne zna. Dogovoriše se da će to predsjednik komisije u neobaveznom razgovoru napomenuti komandiru stanice policije a zbog kojeg će po prvi put otkako se oženio izaći sam u šetnju gdje bi trebao da sretne komadira policijske stanice.

„Znate, bolje je da to od mene saznate, da to ne bi o’šlo gore. Ako oni gore saznaju mogle bi letjeti glave“, diskretno uz kafu za najudaljenijim stolom vodio se važan razgovor.

Komadir stanice policije se zabrinuto pozdravi sa predsjednikom popisne komisije i produži niz ulicu.
Njihov susret ne promaknu lideru jedne nacionalne manjinske stranke kojemu to sve bijaše sumnjivo. „Nešto smjeraju garant. Ionako nas ima malo, a evo nešto spremaju da nas skroz nestane. Ko da im rat nije bio dovoljan. Moram odmah obavijestiti centralu“.

Još isto veče usijala se telefonska linija na relaciji opštinski odbor – centrala stranke.
„Hm, hm“, nakašlja se lider iz centrale. „Nije zgodno preko telefona, znaš. Sutra šaljem delegaciju da onako izokola, znaš. Znaš.“
„Znam, znam. Nismo mi ćoravi toliko.“

Komandir stanice policije se svu noć prevrtao u krevetu. Nije mu išlo na ruku to da ima emigranta, a da on o tome nema pojma.
„Dežurni. Obavijesti sve službenike da se sutra jave na dužnost. Ostavi i ove iz noćne smjene. Jesi li razumio?“
„Razumio sam“.
„Mora da dolazi neko govno dok nas sutra sve dižu na noge. A ja sve dogovorio da mi sutra čovjek meće pločice u kupatilo. Nazvaću ga ujutro da otkažem posao“, ljutito je dežurni policajac pomislio u sebi.

„Dobro jutro Mića. Jesam li te probudio?“
„Ma jok stari, evo krećem za deset minuta samo da uzmem alat i stavim u gepek“.
„Zbog toga te i zovem. Odlažemo radove za neki drugi dan. Ispala neka komplikacija. Jebi ga čujemo se kasnije. Živio“.
„Dobro. Živio“, nevoljno otpozdravi Mića keramičar.
„Šta je bilo dragi, ko je zvao?“
„Svejedno ko je zvao, biće da nema ništa od frizure, izgleda da nema ništa od posla“.
„Jel te zajeb’o opet?“
„Izgleda“.
„Nećeš se ti opametiti, ma kad pogađaš posao odma’ uzimaj kaparu pa nek se onda sprda baraba“.

Komandira je na stolu čekala depeša sa oznakom hitno.
„Obezbijediti sva važnija raskršća u gradu, zatvoriti prilazne puteve, visoka delegacija iz Sarajeva dolazi u posjetu. Najviši stepen pripravnosti.“

„Ljudi situacija je ozbiljna. Dolaze odozgo. Neko s vrha. Dobro otvorite oči i uši. Čuvajte se. Nešto se krupno dešava. Posebno obratite pažnju na nepoznata lica. Strance pogotovo. Imate vezu budite stalno u kontaktu i javite ukoliko šta primjetite. Jel jasno?“
„Jasno“, odjeknuše kao jedan odgovori snaga bezbjednosti.

Snage bezbjednosti su bile na svim važnijim saobraćajnicama. Nisu se mnogo osvrtali na prolaznike. Bili su na ozbiljnom zadatku. Nisu znali baš sve detalje, ali situacija je bila ozbiljna.
„Ma pusti me ženo Božja, ma odstupi kad kažem“, branio se novopečeni mladoženja na službi u snagama javne bezbejdnosti.
„Ma da si bilo gdje drugo stao u gradu nego pred kuću one aspide ja bi ti povjerovala. Kurvaru. Nećeš me kod kuće naći kad se vratiš. Nek te ona prati i dočekuje“, ozbiljno je dizala ton ljubomorna mlada dok je prašila niz ulicu.

Crna limuzina sa rotacijom u pratnji još dvije slične zatamnjenih stakala brzo je prošla pored njih i izgubila se u pravcu grada.

Načelnik Opštine vidjevši gužvu pred opštinom ustuknu te skloni u jedan haustor. Nenajavljena delegacija mogla je značiti samo jedno.

„Problemi“, sinu mu misao.

Brzo uzima telefon, poziva sekretara opštine i tobož kiselim glasom mu javlja kako je hitno morao jutros otići za Banja Luku, i da ne može danas primati stranke.

„Razumio“, odgovara revnosni službenik opštine.

Za to vrijeme u jednoj kancelariji vodio se ozbiljni razgovor.

„Po biračkom spisku koliko nas je bilo zadnji put prijavljeno? Veliš 2751, sa djecom i učenicima ukupno oko 3378. Dobro. Ovako ćemo. Čuvaj ovaj spisak, ja ću pratiti kada se budu znali prvi nezvanični podaci, imam čovjeka u komsiji. Ima odmah da dignemo međunarodnu zajednicu na noge bude li nepravilnosti. Prenesi ljudima na terenu da ne spavamo i da je sada sve naš problem gore.“
„Dogovoreno“.

Slagao sam polako scenario, kockicu po kockicu. Gledao nekoliko epizoda meksičke sapunice i ponavljao fraze, riječi koje bi svaki Meksikanaca morao barem da zna ma koliko daleko bio od rodne grude. Sapunao, kroz zube cijedio riječi, fraze sve dok mi pjena nije krenula na usta.

„Hajde večeraj“, pozva me supruga.

Večerali smo u tišini. Preko svake mjere pojeo sam ljutih fafarona jer i Meksikanci jedu jako ljutu i začinjenu hranu.

„Znaš, sutra kad budeš u supermarketu kupi mi onih čili papričica. Ove su mi preblage“.

Te noći nisam legao u krevet. Naslonio sam se na zid sobe i na glavu stavio ženin šešir i zauzeo položaj karakterističan za Meksikance. Dok ne nabavim sombrero, poslužiće ženin šešir koji je kupila kad smo bili na crnogorskom primorju.

Jutro sam proveo u WC-u. Činilo mi se da se sva Meksikčka emigracija skupila u meni zajedno sa četkom za WC školjku i želi da se vrati svojoj matici.

Zazvonio je telefon. Supruga se javila.

„Zvao je Načelnik. Rekao je da danas ne dolaziš na posao. Spominje nešto Banja Luku, nisam ga najbolje razumila.“
„Zašto da ne dolazim? Šta se desilo?“
„Ne znam, neka frka valjda u Opštini“.

Telefon je opet zazvonio.

„Ja ću, sigurno su ovi moji iz Opštine“, krenuh da se javim.
„Ne, ne. Rekao mi je da se nikome ne javljaš i da se sakriješ. Već ti zaboravih reći“.
„Zašto?“, upitah.
„Neko sranje, šta znam“, pokaza mi prstom da se utišam.

Telefon je zlokobno zvonio. Javila se supruga.

„Dobro, važi Miro. Ti dođi kad možeš. Pozdravi Miću“, brzo je završila razgovor.
„Šta je bilo?“, upitah suprugu.
„Mira neće doći na frizuru, Mića mora na teren, a nema je ko dovesti“.

Zabrinjavao me je poziv Načelnika. Nije to bio njegov način komunikacije. Zvao bi me na mobilni. Svoje sam sumnje izrekao supruzi.
Nije ništa govorila. Zabrinuto je sjela na stolicu.

Zabrinuto sam stao pred ogledalo.

„Kako izgledam za jednog Meksikanca“, gladio sam brkove.
„Šta znam, prije bi prošao kako kakav Šveđanin“, odgovori supruga.
„Odlično“, pomislih u sebi.

O tome nisam ni razmišljao. Plava kosa i isti takvi brkovi nisu odavali utisak da se radi o Meksikancu. Istog trena sam obrijao brkove.

Priroda je bila na mojoj strani. Meksikanac će možda završiti kao egzotična biljka koja će brzo pasti u zaborav, statistička greška, a ja. Ja ću se praviti Šveđanin. Ionako, ko zna do sledećeg popisa šta će biti. Koga briga.

„Ovdje potpišite“, prenu me glas popisivača.
„Gdje“, zbunjeno sam gledao u papir pred sobom, pokušavajući da se rasanim.
„Ovdje“, pokaza mi rukom.
„Izvini jel bi mogao da izmjeniš ono za Meksikanca?“

Zbunjeno me gledao.

„Može, šta da pišem?“, upita me.
„Šveđanin“, osjetih pogled zbunjene supruge na sebi.
„Vjeruj mi dobro. Znam šta radim“, zadovoljno namignuh.

Advertisements

16 mišljenja na „Meksikanac

  1. El diavolo72, ahahahaha. Sjajno.
    Dok sam studirao bio neki ŠV-20 obrazac, semestralno. Jednom sam napisao Norvežanin. I ništa. Posle mi više nije bilo zabavno pa sam pisao istinu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s