Fragmenti

Sumnja u meni se nedvojbeno lomila. Jedan dio mene želio je istinu na vidjelu. Koliko sutra da ga upita šta stoji iza svega. Bombardovaću ga pitanjima, natjerati da progovori. Naložiti vatru na njegovim prsima sve dok iz njih poput dimnih oblaka ne iščile svi odgovori. Drugi dio mene je znao za Božu indijanca. Ne bi taj pustio glasa, kao onomad kad sam se selio iz ulice. Stajao bi nijem samo sa podignutom rukom dok bih ga bjesomučno udarao stegnutim pesnicama. Kao da krije neku svetu tajnu, dostojanstven i pomalo tužan zbog mog neznanja, nestrpljivosti da brzim potezima razmrsim odavno zamršene konce.
Još onda kao da je znao. Pojavio se drugi dan pred mojom zgradom, nimalo zbunjen novim okruženjem. Stajao je ispod prozora i dozivao me poznatim zviždukom. U njemu kao da se ništa nije promijenilo. Kao da nisam bio udaljen nekoliko kilometara, kao da smo pred našom starom zgradom. Za njega kao da vrijeme nije postojalo, sve dok u njemu nismo mi. Čim smo zasnovali i petom obznanili novu rupu, klikeraški dvoboj je mogao da se nastavi.

„Znaš“, rekao je, „svejedno, zemlja ko zemlja svuda je ista. Nakon kiše uvijek je blato. Čim ugrije ni njega ne ostane“.

I partija je mogla da počne, ali nije. Kako nije počela isto tako nije mogla ni da se završi. Zbog toga ni san nije htio na oči sve do jutra.
„Tam, tam, ta, ta tam ta ta tam tam ta”, odzvanjali su bubnjevi. Odzvanjali su i koraci prve smjene koja je hitala na posao, u strahu da ga ne izgubi. Mnogi jesu.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s