Kome je stalo, a kome nije?

Kiša je padala cijelo ljeto. Gotovo da nije bilo dana a da ga kiša nije okupala, bar prašinu pokupila. Nije bilo kupanja na Uni i Sani.
Stresoh se od te grozne istine. Može li od toga biti gore.
Zažmirio sam.
Nekoliko trenutaka sam prebirao po svim onim sunčanim danima kada sam poželio kap kiše. Iznenadno osvježenje.
I našao sam taj dan.

Dan je bio pakleno vruć. Gore od toga nije moglo. Ili…
Telefon je zazvonio.

„Šta radiš poslijepodne?“
„Ništa“, izletio sam se, zaboravih uzeti odstupnicu.
„Treba mi pomoć. Biće i Mlađo“.
„A šta sam ono prvo odgovorio?“
„Halo“, mislim da si to rekao.
„Ne to. Ono na početku razgovora“, premotavao sam film.
„Ništa. Čini mi se da si to rekao“.
„Nema veze. O čemu je riječ?“, nije bilo mjesta časnom povlačenju.
„Trebaš mi pomoći da utovarimo i dovezemo drva sa sela. Mlađo mi je jeftino dogovorio kamion za prevoz“.
„Kad i gdje?“

Već smo jezdili. Zbog gužve u kabini i vrućine i pizdili. Ja, Miro, Mlađo, vozač i nas trojica. Znači četvorica.

kamiondžije

kamiondžije

Nakon drndanja po lošem makadamskom putu napokon smo stigli na lice mjesta. Nakon kratkotrajnog odmora bacili smo se na posao. Ja sam se bacio onako kako se bacaju budale na kredit, prvi mačići u vodu, golman Ljukovčan na golu Zvezde. Svojski. Onako kako se samo moraš bacati pred svojtom. Ipak punac je poredio dva zeta. Mene i Mlađu. Mlađo je pronašao jeftin prevoz i dao mu do znanja da mu je stalo. Morao sam i ja to pokazati djelom. Pokazati da je i meni stalo. Bilo mi je stalo ko opoziciji do preuzimanja odgovornosti, ko vlasti da izvuče prazne ruke iz kase.

Da bih prekratio vrijeme zapodjenuh razgovor sa vozačem dok su mi potoci znoja točili niz lice.

„Imaš li kipu na kamionu?“, zainteresovah se za istovar drva.
„Nemam. Popucala mu šasija“, pokazivao je na izanđali kamion, „morao sam sve povariti“, bio je sasvim jasan. Jasan kao Jasna Šekarić sa pištoljem.
„Vidim drva su bez pečata. Biće belaja ako nas zaustavi policija pa budemo morali sve ručno istovarati“, skrenuh temu na manje bolnu istinu o stanju kamiona.
„Nije meni pečat najveći problem. Nekako ćemo se mi već nagoditi, pa i drva istovariti, nego nije mi kamion registrovan“, pomalo zabrinuto dodade mršavi mladoliki vozač uzevši hladno pivo kao da je s njim želio sprati na vidjelo izašli problem.
„Zašto ga nisi registrovao“, nastavih s pitanjima.
„Nije prošao na tehničkom pregledu“.
„Pa dobro, to se moglo nekako progurati, malko popraviti ili… A zašto nije prošao?“
„Nema kočnice“.
„Nema kočnice?“, gotovo da mi drvo ispade na nogu, „da li si ih sredio???“
„Nisam imao para za popravak. Štedio sam novac“.
„Štedio za popravak kočnica?“
„Ma jok. Za polaganje vozačkog“, bezbrižno mi odgovori.
„Pa jesi li makar uštedio za to.
„Ne“,odrično odmahnu glavom, „imao sam problema sa alkoholom. Propio sam sve“.

Gledao sam u njega dok je ispijao pivo iz cuga.

„Imao“, promrmljah u sebi.

Od tog trenutka sam ućutao. Zaista mi je bilo stalo. Stalo da ne saznam ništa više od njega. Bilo je dosta uzmemirujuće. I to je bilo previše. Bilo mi je stalo više od svega da izvučemo živu glavu.

Ponovo sam otvorio oči. Stajao sam kraj prozora. Kiša je i dalje padala, kao da joj uopšte nije stalo. Kao govečetu kad legne u svoju balegu, konju koji prevrne kola sa sijenom pa se okrene i mirno nastavi isto da jede.

Zaista je li ikome stalo šta će biti sa ljetom ove godine, ljetinom ove jeseni i zimnicom dok minus bude kucao na prozore? Je li ikome stalo kao što je Ljukovčanu te godine stalo da bude Zvezdina jedinica, a Mile Jovin na mjestu beka.

Advertisements

22 mišljenja na „Kome je stalo, a kome nije?

    • Hvala, kod nas je upravo borba da se sačuvamo od poplava, očekujemo novi talas na obe rijeke. Još nam je jedino dobar duh preostao. Prethodnu noć, neodstajalo mi je 10 centimetara do vaučera od 5000 KM (naknada koja se dodijeljuje popljavljenim oko 2500 evra). 🙂
      pozdrav

  1. Fantastican post, slika, opisi, sve! A konverzacija deluje k’o vic! Ko ono kad policajac zaustavlja crni mercedes onaj stariji model, u njemu momak vozi, cura do njega, a pozadi baba i deda. kaze: momak isprave, ovaj odgovara: nemam, a cura da ga povadi ubaci se pa kaze: ma pustite ga pijan je ne zna sta prica, na to se baba nadovezuje u panici: a sta cemo ako trazi da otvorimo gepek, pa vidi onog coveka, a deda klima odrecno glavom: znao sam ja da mi necemo daleko sa ovim kradenim autom… 😀

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s