„Zrenje“ je pobjeda Života – Zrenje – Dejan Zlatić

Zrenje? Da li je to onaj momenat kada ispod kruške ocijenimo da je plod zreo i da je red da ga uberemo? Ili onaj moment kada od rukav obrišemo krušku i snažno zubima zagrizemo dok nam se ljepljivi sok cijedi niz dlanove u rukav? Možda onaj tren kada zadovoljno gladimo stomak dok u ladovini ispod kruške leškarimo sumirajući prethodno učinjeno? Ili onaj moment na kraju kada stojimo ispred tezge na pijaci, supermarketa razmišljamo birajući kruške nesigurni u njegovu zrelost, porijeklo, pesticidalnu istoriju.

Zrenje je proces. Zrenje nikad ne staje i nakon što uberemo sledeću krušku i ponovimo sve isto. Zrenje je još jedan dodatni sloj, obloga, film što bi rekli preciznije. Oblogovani je još jedan kamenčić u mozaiku koji je sjeo na svoje mjesto.

Čitajući Zrenje od Dejana Zlatića počinjem ispočetka da preispitujem svrhu knjige danas. Nisam poslao kritiku odmah. Ostavih sve pročitano pored prozora na škrtom jesenjem suncu da sve ono nakupljeno u duši poprimi zaltnu boju jeseni. Zar nije koincidencija da se naš Dejan preziva Zlatić? I iz Majdanpeka je. Hm. Pored plamenitog metala Majdanpek je iznjedrio i dušu. Ne poznajem sve velikane iz Majdanpeka, ali Dejan je uspješno prošao sve kvalifikacije ukoliko je i bilo svrhe da u njima učestvuje. Majdanpek je dobio dragi kamen.

S knjigom se družim dugo vremena. Uvijek sam se pitao otkud svi ti ljudi, sudbine da završe u mojim rukama. Radovao se avanturama nekih dječaka, prvim simpatijama nesigurnih pubertetlija, hrabrim mornarima. Gusarima. Otkrićima i brodolomima. Nošen vjetrom mirisa knjige, kotrljah se kroz pustinje i prašume, kamenolome i pjeskovite plaže. Hridi i ravnice. Vječito bolnih dlanova, ostruganih koljena, ranjena srca i pune duše. Oblikovan, ostrugan, oblogovan. Emotivan.
Odgovor je bio jasan. Knjiga je stigla ondje gdje tačno i treba.

Nisu uspjele lude devedesete, administrativne prepreke i hiljadu drugih momenata da spriječe da se Zrenje Dejana Zlatića nađe i pronađe u mojim rukama. Još jednom je knjiga ispunila svoj primarni cilj. Da me takne. Poljulja. Da iznova sjednem pored prozora, ukupim još malo jeseni, još jednu nijansu. Još jedan sloj u meni i oko mene.
Još jednom je hladni net, pokazao da se može pronaći čovjek. Još jednom se nadam i vjerujem da se sličan sličnom raduje. Hvala mu.
Još jednom je knjiga izvela podvig. Misionarsko djelo. Djelo Dejana Zlatića iznjedreno u Majdanpeku, pronašlo je put. Dostojan novog romana. Još jedan sjajni lik. Ovog puta Beograđanin, graditelj mostova pokazao je sav smisao postojanja mostova, knjiga koje spajaju obale, kontinente, slične senzibilitete. Povezao je ovog puta Majdanpek sa Beogradom u Zemunu. Odatle utabanim stazama preko Doboja, Banja Luke sve do krajnjeg sjeverozapada Republike Srpske u Novi Grad. Mikser se potrudio da knjiga završi kod mene.
Poveo se razgovor o svemu. Životu, knjizi, porodicama. Vrijednostima i anomalijama. Povela se i riječ o pobjedi Bezimene. Bezimena u svakome od nas odnijela je pobjedu. Malim koracima. Zrenje je učinilo danas da moj korak bude sigurniji. Zrenje simbol jeseni upotpunilo je moju riznicu na policama duše gdje obitavaju mnogi znani.

Nije mi bilo teško da pročitam knjigu iz cuga. Ova knjiga je knjiga svih nas kojima je san prekinut na ovaj ili onaj način. Kada bih sad mogao u ovaj tekst da ubacim muziku i pjesmu „Sve smo mogli mi“ Jadranke Stojaković ne bih morao ni da pišem dalje.
U eri digitalne tehnologije, binarnih kodova pomislim da sve nije samo san ili varka i da je sve plod programa koji je iz hiljade naših malih života i priča,naftalina vojničkih košulja, kolona sa zavežljajima, izdvojio ono što će na kraju dati rezultat, ali ne.
Mnoštvo stvari prođe kroz život čovjeka, ali tek samo mali djelić se trajno nastani u njemu izmami suzu mada nikad nisi siguran ni šta te boli niti možeš znati šta si izgubio. Upravo to za nas je izdvojio Dejan. Nijedan program ili softver ne bi prepoznali tu žicu od koje smo satkani, isprepleteni, kao na povocu svezani i neraskidivo vezani. Žicu za koju se držimo dok hodamo planinskom stazom stalno viseći nad ambisom da zatvorimo korice knjige jer zaista boli da stradaju oni koji nisu skrivili, da sve to nemora biti tako. Da zažmirimo i sačuvamo emocije za neke druge visove. Ali Dejan nas razoružava ljudskošću, filantrop u njemu ne miruje, preispituje i sjajnom muzikom kao podlogom, daje stalno novi impuls i gura ka vrhu planine. Na kraju uspona je vrh.
Tada smo zaista sami.
Bez Zrenja, pred nama bi bio ambis. Bez Zrenja, sve iza bila bi patnja. Sa zrenjem to je život. Hvala Životu. Hvala Zrenju.
Zrenje je pobjeda života.

Hvala Dejanu.

p.s. Hvala Dejanu Zlatiću, hvala i Milanu Jankoviću

zrenje-korice

Advertisements

6 mišljenja na „„Zrenje“ je pobjeda Života – Zrenje – Dejan Zlatić

  1. Једва чекам да ми стигне „Зрење“ да прочитам 🙂
    Поготово сада, после овог твог текста…
    Поздрав

  2. Хеј, сад тек видим… Хвала, Мандрак, поласкан сам, шта друго да кажем. Драго ми је што је “Зрење“ оставило утисак. Хвала и теби, а и Миксеру који је направио овај мост. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s