Državne jasle

Dan je rudio. Ubio me bog ako sam i sam znao šta to znači, ali kao i uvijek priča odnekud  mora početi.

„Kuc-kuc. Kuc-kuc.“
Podigao sam pogled. Nije baš da sam imao volju za posjetiom, ali kad je već tu nije bilo druge nego saslušati još jednu muku.
Tako to obično i biva. Ljudi dolaze sa problemima. Saslušam ih što bolje mogu. Onako kako ih ni najrođenija djeca neće nikad saslušati. Najčešće ponudim stolicu da sjedu.
„Izvolite sjesti. Problemi neće pobjeći.“-ohrabrivao sam mučenike.

Vrata su se otvorila. Na vratima je stajao neznanac. Odijelo na njemu se presijavalo  od sunca. Kao pesnica veliki čvor od kravate stajao je pod bradom. Odmah se na startu moglo vidjeti da jedno s drugim ne idu. Znojio se kao lud.
„Izvolite?“-uputih pitanje i stolicu.
„Da li sam na pravoj adresi? Znate rekli su mi da ste vi najbolji, pa reko..“-zastade zbunjen.
„Nisam baš najbolji, za sebe pogotovo. Za svakoga sam bolji no za sebe. Ne valjam nikako.“
„Pa tako su mi i rekli.  Vjerovatno me već znate. Bio sam gost u par emisija na radiju, nalazim se na odborničkoj listi pod rednim brojem 69. A koje si ti godište?“-s vidnim olakšanjem  me upita.
„72-go“-rekoh
„Generacijo. Ma siguran sam da se još znamo iz škole, samo eto ja sam krenuo drugim stazama od tebe. Sad kad malo vratim film unazad mislim da te se sjećam. Pa da. Tvoji su pismeni radovi uvijek bili izloženi u holu.“
„Nešto se baš i ne sjećam, ali ako ti kažeš ne vidim razloga da ti ne povjerujem.“
„Ja se sjećam. 100%. Šta sto. Dva stola“-uskliknu.
„Kakva stola pobogu čovječe“
„Dva stola ispred mene u redu do prozora na izbornoj nastavi iz hemije.“-pokušavao je da mi prizove sjećanja.
„Kako ti veliš.“-slegnuh ramenima.
„Uvijek sam ja govorio. Biće nešto od tebe. Jednostavno to se odmah vidi.“-nastojao je biti što ubjedljiviji.

Osvrnuo sam se oko sebe. Kancelarija u raspadu, kao i cipele sa novim ulošcima  koji su me neuspješno branili od eksera iz đonova.

„Preći ću na stvar. Čujem pišeš. Bogami lijepo. Ne umije to svako. A i valja uvijek malko sjesti i nešto napisati. Nek se nađe zlu ne trebalo.“
„Eto nešto piskaram.“-rekoh.
„A ne, ne ne. Moraću te ispraviti. Čujem pišeš kao Lav. Uvijek si ti bio lafčina. Ma znao sam ja. Od tebe čovjek da bude.“-kitio je moj „znanac“ kako samo on umije.
„Što jest jest.“-pokušah da vidim koliko će to da digne na razinu.
„Eto vidim pišeš. Reko i red je da nešto ostane generacijama iza nas. Da se zna ko je kosio, a ko vodu nosiuo. Jel tako? Tako je.“
„Dobro kažeš.“
„Moram da ti priznam da sam uživao čitajući šta si napisao, a posebno mi se dopao onaj dio kad si konju rep čupao. Vala svaka ti je na mjestu. Alal vjera majstore.“-tapšao me je po ramenu.
„A šta će konjče jadno i mi s njim blesavi.“
„A nije to kao što ti misliš. S konjem kon jski, a s gospodinom gospodski. Tu si mi sjeo što bi fudableri rekli kao na volej. Jel znaš?“-reče.
„Ma kako ne bih znao.“
„Umijem ja vidjeti potencijal.“
„Što kažu veži konja gdje gazda kaže.“-izbacih mudroliju nesuvislu za dalji razgovor.
„Znaš ti šta ja hoću da kažem.“
„Znam. Kako ne bih znao.“
„Pa eto i ja se već godinama borim da narodu otvorim oči, ali neće narod u suru neg vazda pored staze gazi. Jel znaš?“
„Znam.“
„Jel znaš da i ja pišem. Doduše nisam tako poznat kao ti, ali pišem. Sigurno si to već znao?“
„Nego šta da sam znao.“-potvrdih mu.
„Al ne bi bilo zgodno da o sebi pišem, pa rekoh da bi ti bio mnogo objektivniji. Nego rekoh li ti zašto sam došao?“
„Nešto se ne sjećam.“-rekoh.

Neznanac se uspremeta, zavuče prst ispod okovratnika  te pokuša da olabavi kravatu, al rukom uhvati pogrešan kraj te je još jače stisnu. Grašci znoja orosiše njegovo čelo.
Nekoliko kapi vć se ocrtavalo niz lice te se sjurnuše pravac na uglancane cipele. Moderne i dugačke, a zavrnute kao opanci.

„Nešto sam mislio da me turiš u kakvu priču. Nek se zna. Crno na bijelo. Nije potrebno ništa dodavati. Samo realno. Znaš onako kako ti samo znaš.“
„Šta znam. Možda ne bilo dobro. Moji su likovi pomjereni dva prsta od sjenke i sasvim su obični. Počesto i jadni i nesretni. Ne znam da li bi mi istorija zamjerila da te svrstam među obične. Neprimjetljive. Ipak politika ti je to. Ne može biti da je zvijezda vodilja neprimjetna. Mora ona da sija. Da traži poglede. Ovako ovo su likovi koje vrlo brzo zaboravimo čim leđa okrenemo.“
„Dobro kažeš. Bogami nisam tako razmišljao. Dobro ti kažeš. Dobro da si mi rekao. Ne bi bilo valjano naći se s takvim u koricama. Pa ko bi to čitao.“-složi se on.

„A šta misliš da te turim u kakav junački desetrac?“-predložih.
„To. To. To mi je prvo palo na pamet. Znaš nisam htio da to sam predložim, ali mislim da bi to bilo mnogo bolje. Može. Onako kako me vidiš. Ni mrve više od onoga kako stvarno jest.“-oduševljeno prihvati.
„To bi bio pogodak. Znaš već imam sliku. O tome bi se pjevalo. Pričalo na sijelima dokasno u noć.“-počeh da kitim.
Uzvrpolji se neznanac, te mi priđe i poljubi po sred glave.
„Ala svaka ti je na mjestu. Znao sam ja. Nisi ti pisac. Ti si piščina. Ma da se ja šta pitam ti bi ministar kulture bio. Jel znaš?“
„Znam, znam.“-kimnuh glavom.
„Politika je krvava borba. Misle ljudi da je to samo limuzina i odijelo. Ma joook. Ma kakvi ratovi i bakrači. Politika je velika borba.“
„Znači junačka pjesma.“-zatražih njegov pristanak.
„Evo ruke. Ne pitam šta košta.“-pristade.
Pružih mu ruku i zatresoh je snažno.

„Nešto me brine.“-uputih mu kratku sumnju.
„Šta?“-izbeči on oči kao varen zec.
„Kratko.“
„Šta kratko?“
„Pa to. Pjesma. Jest da je junačka, al neće moći sva junaštva stati. Ne bi bilo u redu da to bude nešto što će đeca  naučiti za domaći rad, odrecitovati. To mora da bude nešto trajno. Epohalno. Mislim da bi roman bio prava mjera. U roman da te smjestimo, pa da se ti u njemu razmašeš, a ne kao u pjesmi da sablju potegneš i posiječeš neprijatelje. Pa da se sve tu lijepo vidi ko je vjera a ko nevjera, a ne kao u pjesmi. Cile mile i njegovo pile. Eheeej ima tebe i djela ne za jedan roman već za sabrana djela.“- i dalje sam mu drmusao ruku.

„Kako i dolikuje. Sabrana sam ličnost i turi me u ta sabrana djela. Sve kako spada. Nije pjesmica za mene.“-malko zbunjeno prihvati.
„Pjesmica je par stranica. To je za dječicu. U pravu si.“-već se bio složio sa mnom.
„To je pun pogodak. Pa kad te turimo u roman pa te razvučemo na petstotina stranica, a ti se razbaškariš, pa raščinjavaš i razvodnjavaš. Pa vedriš i oblačiš, pa sijaš i zračiš. Natenane, pa ko ima volje i vremena ima šta da i pročita.“-kitio sam i dalje.
„To. Toooo. Svaka ti je zlatna.“-izljubi me tri puta u svaki obarz.
„Nego rekoh opet velim, a ti odluči.“-rekoh mu i dodah zrnce nedoumice.
„Šta sad. Roman da se piše. Valjda sam toliko zadušio ovaj narod.“
„Neuk je narod. Nema ti on vremena za čitanje. Pa ko uopšte danas išta čita. Petstotina stranica. Ih.“-spustih malko ton.

Izbezumljeno je gledao u mene.

„Pa jest. Ko danas uopšte čita te debele knjižurine.“-složi se nabrzaka.
„Ma nije sve u količini. I krava je debela pa nije pametna. Nije sve u debelim knjigama. Ma to je čisto zamaranje. Ehejjj. Kad počneš čitati dok dođeš do kraja zaboraviš kako je sve počelo. A moliću lijepo. To politika ne oprašta. Politika traži brza i jasna rješenja. Dok se takva knjiga pročita prođe voz.“-kudio sam debele knjige.
„Ma nego šta. Nema kod nas cile mile. Samo kratko i jasno.“- lupi štakom od stol.
„Nego šta. Imam jednu strašnu ideju.“
„Kakvu ideju.“-još uvijek ljutitim glasom uputi pitanje.
„Strašnu. Kakvu politika i zaslužuje. Ma kakve pričice, pjesmice i romani. Eheeeeej čovječe.“
„Govori.“-gotovo poskoči.
„Kazuj sunce ti kalajisano.“-bio je više nego nestrpljiv.
„Polako, polako.“-smirivao sam ga.
„Kazuj, ako boga znadeš.“-bio je sve nestrpljiviji.

„Satira.“-rekoh.
„Šta satira?“-iskolačio je oči.
„Da te turim u satiru, pa bog te vido. Oduvijek su išli pod ruku političari i satira. Nema tu mnogo priče. Uvijek su zvijezde satire bili političari i politika, a tebi je tu mjesto. Među zvijezdama jel da.“
„Nego šta. Nema su tu šta kriti iza plašta skromnosti. Turi ti mene među te zvijezde. Metni ti mene lijepo u tu satiru i selo veselo.“-ispruži mi ruku valjda ubijeđen da ću opet nešto da ponudim novo.
Prodrmusah mu ruku.
„Političari su utrli put satiri.“
„Nego šta. Sve po zasluzi, a ni po babi, ni po stričevima.“-isturio je bradu i podigao čelo.

Bio je više nego zadovoljan, mada znam da bi prava mjera svega bio tek još jedan aforizam. Nisam imao srca da mu to kažem. Pokazaće vrijeme.
Gledao sam za njim dok je odlazio.

„Prognoze su više nego jasne. Za državne jasle i ove godine volovima dajem najveće šanse.“

Pozdravlja Vas mandrak72, opservator i registrator državnog arhiva i sportskog duha.

Advertisements

5 mišljenja na „Državne jasle

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s