Jedne hladne Somborske zime

Putevi čovječiji su nevjerovatni. Ponekad nas tako odvedu na mjesta o kojima nismo ni sanjali. Mene je ‘95. godine put doveo u grad Sombor. Iz jedne krajnosti doveden sam u drugu.
U miru kasarne upoznavao sam ljude koji će mi naredni period biti glavno društvo. Bilo je tu momaka iz svih krajeva bivše Juge, iz Šibenika, Knina, Leskovca, Beograda, Banjaluke, Sarajeva…
Period adaptacije bio je jako brz. Upoznao sam sve te ljude i brže nego što je to normalno. Različita iskustva i sudbine ispunjavale su našu vojničku sobu do dugo u noć. Većina tih mladih ljudi najviše je voljela da tama ispuni sobu, kako bi se okuražili da ispričaju svoju muku.
Naravno, nismo svi isti dok pričamo o sebi. Po boji glasa vrlo lako se mogla odrediti količina tuge i boli mladića koji su došli sa prostora bivše BiH i Hrvatske.
Momak koga smo zvali Blani došao je iz Bihaća. Zbog ratnih dešavanja njegova porodica imala je čak tri adrese, sve privremene, nijednu stalnu. Zbog nesigurnosti u njegovom glasu i zbog mijenjanja jačine i boje glasa, bio sam siguran da njemu sve najteže pada. Kad bih osjetio da pitanja idu suviše daleko, u želji da prekinem njegovu muku, obavijestio bih društvo da je vrijeme spavanja i da ćemo sutra nastaviti.
Drugi dan mi je prišao i zamolio da malo prošetamo. „Hvala“, reče. Dok smo se vraćali sa večere, kroz par rečenica sam saznao još ponešto o njemu.
„Sačekaj samo da zapalim jednu“, stade i izvadi cigarete iz džepa. Ponudi me iako je znao da sam nepušač. Po zgužvanoj kutiji naslutio sam da ni on uopšte nije pušač. Nervozno je zapalio cigaru, povukao par dimova i nastavio priču.
„Nije meni toliko žao Bihaća i kuće. Žao mi je moga đeda iz Like, one ljepote od zemlje, žao mi konja.“ Pričao je on dalje o đedu, poljima i konjima. Iz njegove priče, slikane ponekad uzdasima, ponekad odsutnim pogledom, a najčešće dugom tišinom, bujala je sjeta. Slušao sam i mogu reći da sam suzdržavao suze.

Pred očima sam vidio pokošene livade, ogromne lipe i hrastove međaše. Slika njegovog đeda izronila je ispred mene kao da sam čovjeka poznavao sto godina. Stariji čovjek, malo usporena hoda, u tamnosivim pantalonama koje su padale preko opanaka obuvenih na čvornatu golu nogu, i s možda mrvicu previše stegnutim kožnim kaišem u pojasu, još sa odsluženja vojnog roka; kao snijeg bijela košulja zavrnutih dugih rukava sa otkopčanim dugmadima ispod kojih se vidjela potkošulja. Iz džepa mu je virila pamučna maramica kojom je malo-malo sa čela brisao kapljice znoja koje su ga pekle za oči. Na glavi kapa šilterica, malo više zabačena na potiljak, dok mu je pramen sijede kose nemirno stršao na blagom vjetriću, što se vragolasto zavlačio kroz rukave i blago škakiljao, izazivajući lagodnu jezu.
„Hajde, Blani, već jednom. Evo baba ručak donijela, da se nešto prezalogaji, pa da nastavimo dalje“, požurivao je đed svog srcu najbližeg unuka.
U hladovini ispod lipe, baba je prostrla stolnjak u kojem je donijela hranu. Bijeli vezeni stolnjak na zelenoj travi. Velika pogača koju je baba sjekla, naslonivši je na sebe, i dijelila svakome po veliku krišku, još se pušila od topline. Aluminijski lonac pun kuvanog graha mirisao je i pozivao na feštu, a zelenkastocrven paradajz nije trebao bolju reklamu. Spremila je baba i pitu sa sirom za svoje mladiće, kako ih je ona zvala.
Nakon obavljena ručka njih dvojica bi se nakratko opružili po travi, nastojeći skupiti snage da završe kupljenje sijena. Staklena flaša puna vode bila je popijena prije nego li se i rostika skinula sa nje.

„Blani, po’itaj“, opet je đed dozivao Blanija. „Ma ostavi sad te konje, vrag ih odnio, samo im stavi zobenice da malo predahnu“, više kao za sebe otpuhnu đed.
Plavokosi Blani, krupna delija, žurno je ugađao konjima. Dok im je navlačio zobenice, mekom suvom djetalinom brisao je znoj sa njihovih umornih tijela. Pri tom je pjevušio jednu staru ličku pjesmu koju mu je đed godinama pjevušio pred spavanje.
Dva mrka dorata nemirno su poigravala u mjestu, nastojeći da repom rastjeraju obade koji su na njih navalili dok su oni krupnim žutim zubima mljeli zob. Ogromna griva, kao kosa djevojačka, poskakivala bi kada bi, uznemireni napasnicima obadima, naglo podizali glavu. Krupne oči prosto su se topile na pojavu Blanija. Između njih proradila je hemija još onih dana dok su ždrebad bili, kad im je na malom dlanu donosio po kocku šećera, pa ih milovao po vratu i pričao im. Mali plavokosi deran u kratkim pantalonama, uvijek razbijenih koljena.
„Doro, moj dorate. Kad ti meni porasteš, mi ćemo zajedno na mlin. Daće meni đedo sedlo, rekô mi je. Napunićemo pun džak pšenice pa izjutra rano na vodenicu. Baba će nam spremiti uštipaka za puta“, titrao je Blani oko ždrebadi. Nakon što bi pojeli po kocku šećera, odmah bi počeli poskakivati i kao djeca trčati visoko podignuta repa, naglo mijenjajući smjer kretanja.
Raslo je srce u Blanija dok je gledao svoje najvoljenije drugare kako odrastaju i svaki dan jačaju. Srce mu se cijepalo kad bi došlo vrijeme da se pođe u školu, kad bi ostavljao rodnu Liku i odlazio u Bihać. I oni kao da su znali pa su krupnim očima dugo gledali kroz prozor štale dok on, onako plavokos, raščupane kose, odlazi sa majkom i ocem, stalno se obazirući.
Nije ni đedu bilo ništa lakše. Glumio je on hrabrost, ali bi u štali znao koju suzu pustiti.
„E, đavole, đavole, ma pod kožu mi uđe“, sam je sebe tješio đed.
„Vidiš li ti, moj dorate, moga unuka, pravi delija“, još dugo bi đed pričao sa sobom dok je čistio i kidao štalu.
„Mojoj maloj upâ trun, psuje Liku i Kordun; ujela je neka buba, stomak joj do zuba“, pjevušio bi đed još neko vrijeme.

Mala nakrivljena vodenica ispod vrbaka ispričala mi je još stotinu priča o Blaniju, đedu i konjima. Svaka je u srce pekla.

„Da mi se samo na tren vratiti u Liku, dao bih deset godina života“, završio je Blani svoju priču. Delija kao od brda odvaljen, a tako emotivan. Glas mu je treperio, zatim je zaćutao i dugo gledao u aleju kestena. Opalo lišće žute boje kao da je pojačavalo muku.
„Hajdemo“, pozvah ga da krenemo put objekta.
Nije reagovao, kao da me nije čuo. Nisam ni ja, ostali smo sjedeći. I ja sam mislio o svojoj kući.

Hladno decembarsko jutro. Snijeg, sitan kao prašina, šibao je u lice malu grupu vojnika na strojevoj obuci. Tišinu su remetili bat čizama po komandi i reske komande kapetana Šlemera. Ravnica pred nama zabijelila je sa par centimetara snijega. Stajali smo u vrsti, gledali pred sebe i čekali. „Volj-no!“ zaparalo je kao nožem hladno jutro. Značilo je to da možemo par minuta odmoriti, poneko i zapaliti.
Nakon otpozdrava kapetanu, desi se nešto što niko nije očekivao. Moj Blani, onako zabundan djelovao je još krupniji, te se još više izdvajao od svih nas, zanjištao je kao mlad ždrijebac. Korakom kao da se propinje, zatopota vojničkim čizmama, te se dade u bjesomučan trk tako da je snijeg prštao pod njegovim nogama. Njišteći, topotajući nogama, kružio je oko nas po hladnoj somborskoj ravnici i svima nama na lice uselio osmijeh. Meni je to bilo više od toga. Glasan smijeh parao je nebo na svaku bravuru kojom je on oponašao dorata. Priključiše mu se još dvojica ili trojica. I ja sam živnuo. Oko nas je sve prštalo. Trajalo je možda minut-dva, a činilo mi se da je trajalo vječnost.
Onako zajapuren, stao je i on. Vidjevši da svi uživamo, nasmijao se. Kapetan Šlemer, koji je takođe uživao u ovom neobičnom performansu, odmahivao je glavom i nakon par minuta ponovo nas komandom „zbor“ pozvao u vrstu.
„Blani, šta ti bi jutros?“ malo kroz šalu, malo zbunjen, upita ga kapetan.
„Gospodine kapetane, došlo mi“, u dahu odgovori Blani.
Taj događaj popravio nam je raspoloženje na obuci. Blani kao da je skinuo neki teret sa duše. Vjerujem da je većina mislila da je to njegova nova ludost. Ali ja sam znao šta je posrijedi. Nije mi trebalo ništa objašnjavati. Bilo mi je jasno.
Za večerom, dok smo sjedili, u pogledu sam mu vidio da je sretan. Čak mi se čini da je to bio posjet njegovoj Lici. Njegov lični posjet. Nisam ga ništa pitao. Nije mi ništa ni rekao.

Vraćajući se na taj događaj sa distance od trinaest godina, mnoge stvari su mi jasnije. Kad nije mogao u Liku toga dana, kad nije mogao da sve nas povede tamo, on je Liku doveo nama. Doveo je sve ono što voli. Nije ga bilo stid pokazati emociju. Toliko jake nisam ni kod koga dotad primijetio. I sad kad se sjetim svega, nasmijem se, a pred očima mi zaigraju konji vrani, snijeg, rasuta slama i varnice snijega pod kopitama.
Vatromet emocija tinja u svima nama. Kad osjetite da je vrijema, kad osjetite da je mjesto, pokažite ih svima. Niko se neće rugati, bićete samo još jači i bolji.

Sa poligona duše, ušća svih emocija sve Vas pozdravlja mandrak72 dopisnik svega onog u nama što čeka svjetlost dana novog jutra.
Advertisements

16 mišljenja na „Jedne hladne Somborske zime

  1. …i ja sa devedesetih cesto bila u Somboru. Nisko nebo, hladni i kratki dani…Hotel u centru, onaj jedini neboder…Somborsko pozoriste, zbog koga sam dolazila, sa lozama i celom scenom, zavesom Konjovicevom je bilo kao san o sreci koji taj grad na severu Backe ne moze da ima. I pored sjajnog istorijskog bekgraunda. Dodjoh sa pijace (idem subotom, obavezno,ako ne radim) i procitah ovo. Divno je (opetimasgramatickihgresaka)

      • meni je to prof. deformacija. izvini. svojevremeno je moja mama Vaka Popu ispravljala u pesmi, a pisma mojih momaka uredno otvarala. (da ispravi greske, pravdala se). ski uvek malim slovom. izviniizviniizvini

        • Ma ne mari, i meni zasmeta kada neko umjesto uže kaže žica u struci. Ponekad ispravim, a ponekad i ne. Uvijek s namjerom da popravimo onoliko koliko se da. Ne brigaj 🙂

  2. Maestro umesto mandrak…maestralno pišeš…
    Čitala sam ranije neke tvoje priče. Ovu nisam ranije, tek sada…
    Nikad nije kasno za ovako lepe tekstove 🙂
    Veliki pozdrav

  3. Ako se sećaš na starom blogu sam ti takođe napisala u komentarima da maestralno pišeš. Davno beše 🙂 Od tada si napisao još mnogo, mnogo divnih priča tako da nema razloga da se ne usudiš da pišeš i dalje jer ti to zaista mnogo dobro radiš…i ovo nije laskanje, ja zaista to mislim a i govorim ono što mislim…:)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: