Bespredmetna statistika jednog hrasta

Kako se zovem, ne sjećam se više ni sam. Odrastao sam bez roditelja. Svi me zovu samo hrast. Imam preko šest stotina godina. Nisam nikud odlazio sve ovo vrijeme. Zapamtio sam mnogo događaja, ratova, buna, zborove o kojima bih mogao da pričam godinama, ali počeću iz početka.
Veliko nevrijeme polomilo je stablo na kojem sam tek žir bio. Bačen sam upravo ovdje gdje se sad nalazim. Na ovom proplanku se izmijenjalo mnogo vlasnika, ali eto, na početku nekako se dogodilo da ja budem tu kao međaš. To me je spaslo. Niko me nije dirao zbog toga. Imao sam idealne uslove za rast i razvoj. Mnogo sunca, kiše, vjetra. Ali sam i mnogo gazda promijenio. Eto, tako su se brzo mijenjali da im nisam ni imena uspio zapamtiti. Pamtim i bune i hajduke, i vlasti i nevlasti. Pamtim mnogo okupljanja u mojoj hladovini. Pa neke moje gazde začete su pod mojom krošnjom, ali ne bih o imenima. Znate, konspiracija.
Eto, malo-malo pa u šumarku preko puta mene obaraju se stabla. Nemaju sreće. A ja, eto, svaki čas čujem prolaznike kako kažu: „Vidi koliki hrast, mora da ima dvjesta godina“, Nasmiješim se onako za sebe, sretan na datom komplimentu da izgledam mnogo mlađi nego što jesam, pa se nekako još jače nakostriješim, da izgledam još veći.
Pogledam preko puta, opet odnose stabla iz šume, a mene niko i ne dira. Eto, imao sam tu sreću. Sad sam dvostruko veći od svakog stabla u šumi. Više mi ni ljudi ne mogu ništa. Gledam one njihove alate, pa mi se čini da bi samo koru mogli da mi prerežu.
Eto juče je jedan deran sjedio pod stablom, zapalio cigaretu i poluglasno razmišljao:
„O bože, kako je veliko ovo drvo. Ko zna koliko godina ima? Šta bi tu drva bilo da ga je sasjeći. A ipak šteta, koliku samo hladovinu ima. Toliko je velik da sumnjam da ima neko da bi ga smio srušiti. Bože, koliko smo sitni ispod njega. Ima li mu kraja?“
Sjećam se jednom nekih ljudi za austrougarskog vremena, sa čudnim kapama, nekakvim aparatima, kako u nekakve papire ili karte nešto zapisuju. Stajali su kod mene, nešto premjeravali, napili se vode, odmorili i otišli. Više ih nikad nisam vidio.
U onom ratu pala je granata nedaleko od mene, eto tu gdje ti sad stojiš, bio sam dobro ranjen, ali, eto, oporavio sam se.
Dobrog sam zdravlja, malo me tu u stablu probada, i zimogrožljiv sam. Inače, da kucnem u drvo, ostalo sve služi. Ipak, kad se osvrnem, mogu reći da vrijeme leti. Usamljen sam. Dosadilo mi. Nemam nikog.

***

Mnogo sam ga puta vidio dok sam odlazio na teren. I sâm sam par puta zastajao u hladovini pod njim. Nije mi on ovo ispričao, ali mislim da bi isto rekao.
Nevrijeme od prošle godine oborilo je ovog vremešnog deliju, skršilo na nedostojan način, bacilo ga na koljena. Ljudi sa motornim pilama bacili su se na njega poput lešinara, sasjekli ga, raznijeli, cijepali i ložili, grijali svoje male sobe i male duše. Nisam vidio da je ikome žao bilo. Kao da su čitav svoj mali život čekali njegov pad. Pao je.
Vjetar je bio prejak za njegove već pomalo nejake grane. Ono što ga je stvorilo, i oborilo ga je. Možda da je bio u šumarku, možda bi mu neke ruke pomogle, pridržale ga, ne znam. Bio je sam, sam protiv svih – ljudi, vremena, vjetra, slučajnih prolaznika.
Imao sam fotoaparat da ga uslikam, nisam mogao, nisam ga takvog htio pamtiti.
Zimus sam se uslikao pored jednog hrasta, dosta manjeg, možda kojih trista godina starog. Supruga se našalila pa rekla “jesi li to bio na sajmu polovnjaka?” Ne znam, nije ni bitno. Bitno je da nisam sam. Jako bitno.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Advertisements

20 mišljenja na „Bespredmetna statistika jednog hrasta

  1. Kao i uvek, napisano od srca, recicu kao i Nega (zahvaljujuci kojoj te vec mesecima, godinu ? citam ovde, Mandrak!) otisla bih prvo stablo da dodirnem. Imam i ja ovde (u sneznoj Svajcarskoj) jedno drvo koje mi je nekako priraslo za srce, stara sekvoja, ima oko 200-300 godina, ko zna, koju svaki dan pre nego sto stignem na posao, prolazeci kroz park pozdravim, dotaknem joj iglice, pozelim joj dobar dan 🙂 A kada imam vremena odem i naslonim se na nju pa pogledam odozdo u mocnu, visoku krosnju……. Ogromna je, umirujuca, osetim da sam zasticena. Cudno je mozda, ali zaista stablo „prica“. Hvala na prelepom tekstu! Jasmina

  2. Hoće ljudi tako… tako su i jednog starog Lužnjaka nasekirali u sred Šalinca i iznosili s’vremena na vreme… Tvog deliju je ipak oborilo vreme, a ljudi hoće ljudi tako…

  3. Da mi je neko rekao da cu da se rasplacem…ja to ne uspeh godinama…ali taj hrast, jao Mandrak koliko puta osetim taj bol i mislim da nisam normalna 🙂 A sad dosta suza sada cu kako rece ti da “ se nekako još jače nakostriješim“ . Uh!

    • Hvala. Priča je takva da nas malo podsjeti, ko smo, zašto smo i dokle smo ovdje. Nije uvijek onako kako bi željeli. Hvala na suzi, zaista mi je to najabolja cijena koju ištem za svoju priču.
      pozdrav 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s