Blago crvene planine

Mislim da je mali broj onih koji ne vole svoje ujake. Pogotovo kad si klinac koji voli mlijeko, a ujak je taj koji ga svakodnevno isporučuje u onim kanticama za mlijeko, sa poklopcem i ručkom za nošenje. Ujak je to mlijeko zvao varenika, a ja opet mlijeko.
Svejedno, volio sam mlijeko, a volio sam i bijelu kafu. I ujak je. Kako i ne bi, kad je mlijeko zdravo i kad oni koji ga piju postaju snažni.

Subota ujutro. Ujak je bio vrijedan. Mlijeko je bilo isporučeno već oko sedam sati. Nakon toga ujak je otišao po namirnice u grad.
Odmah sam ustao. Molio sam majku da mi napravi za doručak bijelu kafu i marmeladu.
„Hoćemo li danas na brdo?“ pitao sam majku misleći pri tom na babu i ujaka.
„Ići ćemo kad se otac vrati s posla. Poslije tri sata“, pojašnjavala je majka servirajući doručak.
„A kad bih ja sa ujakom krenuo čim se on vrati sa posla…“ predložio sam dok sam širokim zagrizom otkidao parče šnjite hljeba namazane marmeladom i zalijevao je bijelom kafom. Ciglasti brkovi su lijepo pristajali uz moju mornarsku plavo-bijelu majicu na sitne štrafte.
„Znaš, brko, pitaću ujaka. Ako mu ne budeš smetao, možeš ići.“ Majka nije imala ništa protiv moje želje.
Navalio sam na hranu kao Čiko Gonzales.

Ujak se brzo vratio. Imao je veliki crni muški bicikl sa ramom (sa šipkom – za prevoz nećaka, kako bi moj ujak rekao). U cekerima skupljene stvari, a bicikl je stajao naslonjen na ogradu od stepenica.
Majka je spakovala kanticu od mlijeka, aluminijskosive boje. Ujak je ušao u kuću. Majka mu je napravila sok. Dogovor je pao. Idem sa ujakom.

Ujak me je posjeo na bicikl. Na guvernalu cekeri sa namirnicama i kantica od mlijeka koja je zvonila na makadamskom putu.
„Imam novi Zagorov strip. Znaš onaj veliki vanredni“, ujak je znao da volim stripove.
„Stvarno?! Gdje ti je? Jel’ kod kuće?“ zasipao sam ga pitanjima.
„Ma ne, tu je u cekeru“, obradova me.
„Vidim ga sad. Daš mi odmah da ga čitam kad stignemo“, bio sam nestrpljiv.
„Važi. Ja ću večeras kad završim sve poslove“, potvrdi ujak.
„Ura! Jedva čekam!“ Nisam mogao da sakrijem svoje oduševljenje.
Vozili smo se nekih pola sata. Ujak je snažno okretao pedale i nikada se nisam bojao voziti s njim. Bijela kapa sa šiltom, malo kormilo na kapi i mornarska majica činili su da se osjećam kao kapetan broda. Veliki točak je gutao metre puta dok je bicikl poskakivao. Kantica od mlijeka ili, kako moj ujak kaže, varenike stalno je lupkala, čas po biciklu, čas po mojoj nozi.
Zadnju dionicu puta prelazili smo pješaka. Nekih trista metara uz strmi uspon. Ja sam nosio kanticu od, sad nije bitno da li je varenika ili mlijeko, i Zagorov strip.
Zadihan i znojav, ugledao sam babinu kućicu na brijegu kako proviruje ispod velikih stabala šlame nakićenih crvenim slatkim plodovima.
Za nekoliko minuta izbismo pred samu kuću. Baba je bila napolju i već nas je izdaleka primjetila. Gari je lajao i stalno se vrtio ukrug, nakon čega bi se propinjao na zadnje noge.
Baba mi nije dala da vruć popijem ’ladne vode. Malo sam se odmorio.
Brzo sam uzeo ćebe i odjurio u hladovinu ispod šlama. Prostro sam ćebe na meku travu, ispod šlame tetke Milke. Naime, svaka tetka je imala svoju šlamu. I moja majka je imala svoju. Imala je i Savka svoju šlamu, i Dara, i Bojana, i Rosa. Sve su imale svoje šlame.
Ipak, pod šlamom tetke Milke bilo je najbolje. Dobar pregled malog igrališta, prilaznog puta; hladovina dobra, a trava meka.
Veliki strip, velikog formata. Zagor. Blago crvene planine. Legao sam potrbuške. Podbočen na laktove udubih se u avanturu u kojoj sam želio da uživam. Pročitao sam desetak stranica, a ruke su mi bile utrnule. Izvalih se na leđa. Čitao sam opet desetak strana. Spustio sam strip. Tražio sam blago. Gledao sam kroz krošnju šlame koja je dobro rodila. Brodovi paperjastih obala plovili su pučinom neba. I ja sam plovio kroz avanture zajedno sa Zagorom i Čikom. Nekoliko mrava navratilo je do mene. Uputih ih nazad. Nisam bio za to da mi prekidaju uživanje. Grozdovi crvenih krupnih šlama visili su na krajevima grana, nekoliko metara iznad mene. Udubih se u čitanje. Zagor je bio sjajan kao i uvijek. Čiko je mislio samo o hrani. Ogladnih pored njega.
„Baba, baba, namaži mi masti na hljeb“, otrčao sam u kuću do babe.
„Samo malo, babino zlato, sad ću ja.“ Baba odmah pođe da namaže masti na hljeb, sve sa crvenom paprikom.
Velikim zalogajima tražio sam blago crvene planine. Strip se bližio kraju. Još jedan sjajan strip. Uživao sam ležati na leđima i gledati kroz krošnju dobro rodile šlame.
„Uh, ona je dobra. Da sam Zagor, sad bih se popeo i kô od šale obrao one najslađe na krajevima“, razmišljao sam.
Popeh se na šlamu. Nisam dohvatio one najljepše, ali smlatio sam dosta onih zelenijih i kržljavih što sam smio dohvatiti. Sišao sam sa stabla zadovoljan svojom malom avanturom. Opet sam legao na ćebe i posmatrao šlamu. Stvarno je dobro rodila.
Došlo je i par komšijske djece iz moje ulice. Bio sam ponosan na babine šlame. Znao sam koliko su ih uvijek svi hvalili.
Pored djece, babino najveće bogatstvo su bile te šlame. Nije imala mnogo mogućnosti da obraduje nas unučad, ali kad bi god šlame rodile, jedan od dvojice ujaka koji su živjeli još kod babe ubrao bi šlama i baba bi to slala svojim unučadima. Moje komšije su te šlame zvali hašlame, ali bez obzira na to baba ih je uvijek puštala da se popnu i naberu sebi.
„Djeco moja, samo vi sebi naberite šlama. Samo nemojte pasti i nemojte mi lomiti grane“, molila bi sve koji bi se peli na šlamu ili hašlamu.

Malo kasnije došao bi Goran. Kao mačak po cijeli dan bi se motao oko šlama i stalno potkupljao one koje bi veća djeca otresla sa stabla. Goran je bio dijete razvedenih roditelja koji je živio kod svoje babe, a komšinice moje babe s kojom je svakog dana pila kafu u jedan sat. Baba bi govorila da će je glava boljeti ako ne popije kafu.
Možda zbog toga što nisam želio da me zaboli glava ako ne popijem kafu, nikad je nisam ni počeo piti. A i neću. Ne bi mene moja baba lagala. Kako da svaki dan stignem popiti kafu u jedan sat poslije podne? Inače bih morao nositi povez oko glave kad bi me zaboljela. Baš kao i moja baba.
Jednom prilikom Goran se toliko najeo šlama da ga je protjeralo. Zajebavali smo ga otada i zvali smo ga Špica. Po onim sjemenkama koje je jeo sa šlamama.
U jesen su došli njegovi roditelji sa bijelim stojadinom zagrebačkih tablica i sa malim bokserskim rukavicama svezanim za retrovizor koje su se ljuljale kako bi stojadin poskakivao na putu. Zavirivali smo u stojadina i brojali kasete. Imao ih je kao disko. Bio je tu i Mitar Mirić, i Šaban Šaulić i još neki.
Sutradan je Goran odlazio sa ocem i majkom koji su konačno našli zajednički jezik. Samo ne znam koji. Španski ili italijanski. Tako bi moj otac ponekad govorio, „jel ja govorim španski ili italijanski?“
Goran je dugo mahao iz bijelog stojadina sa crno ofarbanim pragovima.
Taj dan kad je vidio moju sestru, rekao je svojoj babi:
„Baba, kako je Ceca lijepa. Lijepa je kô banana.“ Bile su to njegove posljednje riječi.
Od tada je prošlo blizu trideset godina. Nisam ga nikad poslije vidio. Zapamtio sam njegove riječi. Tako jednostavne i iskrene.
Moje babe nema već dugo godina. Nema ni velikih šlama koje bi rodile. Onako krupne i crvene i slatke. Stvarno su bile velike. Bile su kao planine.
Kad god da pomislim na te trenutke, bude mi jasno da nikad nisam bio bliže blagu crvenih planina.
Tako je. Blago crvene planine za moju babu su bile šlame. Za mene je to tada bio strip. Ali danas sam siguran da je moja baba imala pravo. U toj hladovini svake godine za vrijeme ljetnih godišnjih odmora skupilo bi se babinih devetoro djece i mnogo, mnogo unučadi. Pod šlamom, najveće babino blago. Blago crvenih planina.

p.s. šlame je ovdašnji izraz za slatke crvene ukusne trešnje od kojih mi i sad zaiskri pogled

Advertisements

15 mišljenja na „Blago crvene planine

  1. ..i ja sam citala Zagora Te Neja…gospodara mracne sume. Na selu, u Sremu, prasincina do usiju. Ganjas bicikli pa se izvalis ispod ringlova. Jednom smo ih toliko pojeli da nam je pozlilo, a i batine smo dobili jer smo smazali punu serpu koju je ujna Lela nabrala za neki pekmez, rakiju, sta li. Bas si se raspisao danas. Sve lepo.

    • Hvala. Ovo su neke od priča iz moje knjige „Pod svodovima Desetog sela“ 🙂 Drago mi je da su komentari na njih pozitivni isto kao i onda kada su nastale. 🙂
      pozdrav

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s