Posljednja jesen jednog vremenjaka

„Djeco, brzo u kuću. Eto vremenjaka!“ upozorenje o kojem se nije moralo raspravljati.
Istog momenta napustili smo započetu igru i trkom pobjegli u kuću. Pored igračaka ostao je samo Luksi, malo zbunjeno štene pametnih crnih očiju i uvijek spremno za igru. Par trenutaka gledao je za nama dok smo prašili prema ulaznim vratima.
„Luksi!“ Vera kao da se sjeti ostavljenog šteneta.
„Ja ću po njega, a vi u sobu“, isprsi se Stevo, plavokosi deran.
Stevina osobina neustrašivosti već tada je izbijala na površinu, čineći od njega buntovnika sa samo njemu poznatim razlozima. Nerijetko bi batinama završila njegova neustrašivost, ali od suze ni traga. Prkosno čelo ukrašeno znatiželjnim smeđim očima i nebrojenim pjegicama djelovalo je preozbiljno za njegove godine.
Brzim koracima, kao da se nalazio pod kišom metaka, pogureno je trčao prema štenetu, koje se polako udaljavalo iza kuće.
Napeto smo čekali i izvirivali iza poluzatvorenih vrata očekujući da se Stevo vrati sa štenetom. Ali Stevo ne bi bio Stevo da nešto ne zakomplikuje. Njega nije bilo ni na vidiku.
Pogureni starac sa pohabanim šeširom, masnijim od nečije slanine, laganim staračkim koracima približavao se kući. Zeleni polupocijepani ranac visio je na išaranom ljeskovom štapu preko lijevog ramena, a u desnoj ruci oslanjao se na štap koji je neobičnim izgledom upadao u oči. Sav krivudav, zlatnožute boje, imao je tek malo zakrivljenu dršku koja se nazirala iza čvornovatih i poluzgrčenih prsta. Na dnu štapa metalno ojačanje kojim je on kuckao po tlu dok se teškim koracima kretao.
Stevo je kao tane uletio u kuću, sav poguren dok je s dlanovima ispod prednjih nogu držao Luksija, koji se zbunjeno klatio.
„Bog te mazô, u dlaku da ga nije vremenjak uhvatio!“ Stevo je imao običaj da neke stvari uveliča i pretjera preko svake mjere.
„Pričaj šta je bilo. Je li te vremenjak spazio? Kako si mu pobjegao?“ bili smo nestrpljivi.
Vremenjak je u nama budio i palio maštu.
„Taman da stignem Luksija, primijetim ja vremenjaka kako skida ranac sa ramena kao da želi uhvatiti Luksija i ponijeti sa sobom. Znam ja takve. Ko zna šta bi on sa njim radio, ovako malenim i nemoćnim. Možda bi ga začarao i pretvorio u vuka da ga prati na njegovom putu“, Stevo na trenutak zastade radi dramske pauze. „Kažu da je on đavo. Čuo sam gdje pričaju da se ničega ne boji osim krsta. Samo od njega on bježi. Da ste mu samo vidjeli oči, kako se sjaje nekim crvenim sjajem. Sav sam se naježio i osjetio kako se kočim od straha, ali ja ni pet ni šes’, zgrabim Luksija ravno njemu ispred nosa i bjež’ u kuću“, dodavao je Stevo i kapom i šakom, ali bilo ga je divota slušati.

Pričalo se o vremenjaku tada svašta. Dječija mašta svaki put dodavala bi još jedan stepenik, gradeći takvu kulu straha da bismo po nekoliko dana s teškom nelagodom odlazili bilo kuda dalje od kuće. O vremenjaku se pričalo i među odraslima, ali s jednom dozom opreza kad bismo mi bili u blizini.
Virili smo kroz prozor iz sobe na starca koji je već bio u dvorištu. Mnogo je pokazivao štapom prema kući. Glas mu je bio nerazgovijetan i slab, pa ga i pored najbolje volje nismo ništa razumjeli. Pogledao je prema nebu, dizao štap uvis i onaj rezbareni ljeskovi prut koji je nosio preko ramena, a o kojem je visio zeleni ranac.

„Biće da je ljut. Pokazuje na nas štapom. Bolje da se primirimo i nikuda ne mrdamo. Mogao bi da dozove gromove i da nas sve sprži.“ Stevo je na neki svoj način razumijevao i prevodio nastalu situaciju.
Začuše se ulazna vrata.
„Evo ih po nas“, uplaši se Vera.
Bila je to strina Stana.

„Svi junaci nikom ponikoše…“ doza ohrabrenja osjetila se u strininom glasu.
Brzo je poslovala po kući. Spremila je nešto hrane, zamotala je u papir, na kojem se nalazilo mnoštvo računa iz zadruge kod Rade Kapetanovića, koji je imao običaj da nalakćen za velikom tezgom provjerava svoju računicu, dok smo mi djeca pili „naru“.
Strina je odlomila veliki komad hljeba i sve to stavila u veliku kesu od „minas“ kafe koju je moj stric redovno donosio iz Austrije. Tek tada je spazila Stevu kako drži Luksija, pokušavajući da ga sakrije iza leđa.
„Ma nosi to pašče napolje!“ izgalami se na Stevu te mu opali šamarčinu da se sve prašilo. Ne uzmače Stevo ni pedlja, kao da je čekao još koji šamar.
„Šta čekaš? Puštaj to pašče napolje! Ko je još vidio da se pašče unosi u kuću!“ U strininom glasu osjećala se ljutnja, koja će brzo proći.
„Nego, jeste li gladni, djeco?“ kao da se maločas ništa nije dogodilo, strina je već nudila da se nešto pojede.
„Strina, ali uzeće ga vremenjak!“ zavapih, unaprijed žaleći Luksija.
Stevo je samo odškrinuo vrata i pustio Luksija, koji je ostao kod praga i onako pseći zakretao glavu fokusirajući pogledom vremenjaka.
Tiskali smo se na prozoru plašeći se za Luksija. Luksi je bezbrižno odšetao do vremenjaka. Po njegovom ponašanju zaključivali smo da se ničega ne boji. Vremenjak se sagnuo i pomilovao Luksija po glavi. Nakon toga Luksi se umiljavao oko njegovih nogu.

„Jesam li rekao? U vuka će da ga pretvori. A onda, jao li se nama! Ja u školu više neću ići“, Stevo je još jednom preuveličavao stvari onako kako samo on umije.
„Neće, Stevo, vidiš da se igra sa njim“, pokazah mu rukom.
„Neke, neka, samo ti tako misli. Ti ćeš s jeseni u školu u Novi, a ja kroz jarak, a vučina čeka na mene dok ga vremenjak čeka kod močila“, Stevo se nije dao.
Starac je sjedio na panju ispod stare jabuke. Činilo se da se odmara. Rukama je stalno nešto mlatarao i štapom pokazivao čas prema nebu, čas prema kući, čas ko zna gdje.
„Jel’ vidite? Kažem ja vama, samo se vi smijte Stevi. Stevo nije budala.“ Stevina plava kosa kočoperila se kao krijesta velikog crvenog pijetla dok bi svakodnevno dijelio megdan na armanu sa đed Draganovim pijetlom. Velikim šarenim pijetlom. Pobjednikom mnogih davno zaboravljenih borbi i već pomalo ostarjelim.

Nakon nekog vremena vremenjak je sa polupocijepanim rancem na štapu prebačenim preko ramena, teškim korakom polako zamicao niz klanac. Luksi ga je pratio jednim dijelom puta, pa zastao. Par puta je zalajao kao da se pozdravlja sa njim i trkom se vratio kući.
Te večeri nismo se dokasno igrali napolju. Neka nelagoda koju je donio nepoznati starac tinjala je među nama. Bilo je vrijeme spavati.
Usljed nevremena nestalo je struje. Petrolejska lampa obasjavala je veliku sobu, u koju se rasporedilo nas petoro djece.
„Nije ovo sve slučajno. Od onako lijepog dana vidiš na šta noć izađe. Đavolja rabota“, ponavljao je Stevo.
„Ja sam jednom pred zadrugom vidio kako mu je Mizan pokazao krst. Da ste samo vidjeli taj bijes u njegovim očima. Taj nerazumljivi urlik za tren nas je rastjerao“, Mile je dodavao mirođije u noć koja je zlokobno kucala na prozore naše sobe.
Nisam dugo mogao da zaspim te noći. Tavanske grede su škripale, dok se vjetar lutalica provlačio između biber crijepa i prevrtao neke stare stvari na tavanu. Drhtao sam od blage groznice, dok me nije san obuzeo.
Te noći sanjao sam neke nepovezane snove. Isprekidane i haotične. Nisam im nikad pridavao značaj, ali sam tog jutra imao neki čudan osjećaj.

Nakon nekoliko dana vratio sam se kući. Vrijeme ljetnjeg raspusta bilo je iza nas. Školske obaveze polako su bacale u sjenu pomenute događaje. Nove avanture Robinzona Krusoa i Petka plijenile su i privlačile moju pažnju. Dakako i Zagorove avanture budile su mi maštu.

Te jeseni umro je i zagonetni starac.
„Strina, šta je bilo s vremenjakom?“ upitao sam je znajući da se ona njega nije plašila.
„Život, Zorane. Mnogo nevolja u jednom životu. I previše za jedan život u pogrešnom vremenu“, u njenom glasu osjećao sam tugu i razočaranost.
„Nerazumijevanje je gadna stvar. Imaćeš prilike da se s njim upoznaš u životu“, završi strina.
Nisam je tada više ništa pitao. Umrla je nakon par godina, jako mlada.

„Vremenjak“ se zvao Janko. Gluvonijemi starac rođen u pogrešno vrijeme. Bojao se krsta zbog smrti svojih roditelja, nakon čega je počelo njegovo stradanje u svijetu nerazumijevanja.
Janko je umro. Svijet nerazumijevanja i danas živi, hranjen strahom i nesposobnošću da nas prihvati onakvima kakvi jesmo, sa svim manama i nedostacima. Ne dozvolite nikad da vas nerazumijevanje prevede na stranu straha i isključivosti.

Advertisements

10 mišljenja na „Posljednja jesen jednog vremenjaka

    • U utorak sam bio u štampariji, povodom pripreme zbirke moje supruge. Mislim da bih mogao nešto izdejstvovati. Daću sve od sebe da jedno Deseto selo pređe državnu granicu. 🙂 Hvala.
      Veliki pozdrav (radim na slučaju)

  1. Toliko pitanja si probudio u meni, da sad i ne znam kako da ti kažem o čemu sve razmišljam… za onaj komad leba Zaplanjci bi rekli „komat“, a jedan takva nesrećnik u susednom selu zvao se Laki. Samo je isključivost odtala ista.
    Divna priča.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s