Veliki transport

Zima je uveliko štipala za nos. Promrzli novembar odbrojavao je svoje posljednje dane.
Jedna pogurena prilika, koja se skupila gotovo u klupko, žurno je odmjeravala posljednju dionicu puta do Kostajnice. Kao geometar jednakim koracima osvajala je put pred sobom. Malena varoš ukaza se pred njom.
„Još desetak minuta i eto ti mene“, promrmlja sebi u promrzlu bradu.
Boškan je žurio na stočnu pijacu. Nije on mislio trgovati, ali, eto, ta prosta navika da se tamo pojavi i da vidi kako idu debele svinje. Ponavljao je taj svoj ritual godinama. Ostavio bi mnogo važnije poslove zbog toga, ali posao kod njega nije trpio.
Veliki kaput na njemu je djelovao još veći, dok se on nekako skupio i pogurio poput žbuna okovanog snijegom.
Pijaca je bila začuđujuće puna s obzirom na hladnoću. Mnoštvo zaprežnih kola sa upregnutim volovima, rijetkim konjima; nešto krava, teladi i u najvećem broju debele svinje.
„Boškane, ljudino moja, ajde pazari kod mene. Imam najbolje svinje, a i cijena je povoljna“, debeli nakupac uvijek raskopčane šoferske kožne bunde išao mu je u susret.
„Neka, Neđo. Uhranio sam sebi dvije svinje po stotinu i dvadeset kila“, odmahivao je rukom produžavajući prema jednoj povećoj skupini ljudi, koja se okupila oko nekog Roma koji je prodavao konja.
„Ljudi, nisam lud, ali dobro me poslušajte. Ovo nije običan konj. Ovo je Zmaj konj. Pogledajte taj vrat, sapi“, hvalio je on svog konja, dok su mu se iz mase smijali i nešto dobacivali.
„Pazi, ’vamo. Sto’ iljada i ne dobijaš samo konja. Uz njega ide magija, sloboda. Hajde, ispunite svoje snove!“ Rom se nije dao smesti. Kružio je oko konja. Ata krilata, kako bi mu tepao. Provlačio se ispod njega i podizao mu jednu po jednu nogu, pokazujući kako je miran. Sva ta predstava privlačila je najviše pozornosti stoga što konj nije bio ništa, eto, posebno, ali je imao najboljeg prodavača.
Omaleni Rom obigravao je oko svog konja, stalno pomjerajući šešir na zatiljak, ispod kojeg je izvirivao prosjedi bič kose. A na usnama kao zalijepljena visila je cigareta sumnjiva kvaliteta. Bio je rječit. Bogatstvo riječi privlačilo je neuki svijet.
Boškan je stajao i posmatrao scenu. Maštao je da jednog dana kupi konja, ali, jednostavno, siromaštvo je stajalo na njegovu putu. Posmatrao je Riđana.
„Eh, kad bi se do kakve pare došlo, ti bi bio moj“, mrmljao je sebi u bradu.
Svinje nisu bile na cijeni za one koji prodaju, dok su cijene za kupce bile više od očekivanih.
Zadržao se još par trenutaka u razgovoru sa Stankom, vječitim šeretom i spadalom.
Čim je pregledao svu ponudu, zaputio se prema gradu. Trebalo je kupiti kafe, duvana i šećera.
„Boškane, Boškane!“ dozivao ga je poznati glas dok je prolazio pored kafane „Kod dva brata“. Boškan se okrete. Pogled mu se zaustavi na poštaru Stojanu. Uvijek raskopčane uniforme, koju nije skidao ni neradnim danima, i na zatiljak zabačenom šapkom, bio je svakome dobro poznat. Pazarni dan bio je odličan razlog da se nađe u kafani. Tu su svraćali svi koji su nešto pazarili na pijaci, oni koji bi dobijali penzije kad se pogodi na pazarni dan. Uvijek je bio neki razlog da se nešto popije ili nazdravi.
Boškan je znao da ga Stojan ne zove bez nekog posebnog razloga. Zastao je čekajući da mu se Stojan približi.
„E, Boškane moj, ti nikad ne bi svratio u kafanu da malo poljudujemo“, počeo je Stojan izokola.
„Znaš ti, Stojane, da ja nisam čovjek od kafane. Nema se, a i za kafanu mora postojati dobar razlog“, izvlačio se Boškan.
„Pa to ti ja i govorim. Nisam ja tebe džaba zvao“, trljao je svoj poveliki stalno crveni nos.
„Znam da nisi. Reci ti meni, Stojane, pa da idem svojim poslom“, pokušavao je Boškan da se izvuče iz njegovih kao šape velikih dlanova.
„To ti i govorim, ajde ti sa mnom, imam nešto za tebe“, rukama ga je povlačio prema kafani.
Nevoljko je pošao za njim.
Kafana je bila u polutami. Pramenovi duvanskog dima lebdjeli su tik iznad glava ljudi koji su sjedili za stolovima sa šarenim kockastim stolnjacima i velikim mesinganima pepeljarama prepunih čikova i pepela. U zraku se osjećao jak miris alkohola.
Boškan je osjetio mnoštvo pogleda na sebi, koji nakon što ga odmjeriše nastaviše sa svojim „važnim“ razgovorima prepunim podizanja tonova, sirovog smijeha i stalnog nazdravljanja. Omaleni konobar zalizane kose i sa velikim zulufima, u bijeloj košulji, kao marioneta brzo se provlačio između stolova, stalno noseći nove ture pića i odnoseći praznu ambalažu.
Dok se provlačio za Stojanom između stolova, Boškan se privikavao na polutamu.
„Sjedi prvo. Konobar, evo mali te treba!“ pokazivao je na Boškana.
Nemajući kud, Boškan naruči jednu ljutu za sebe, a duplu mučenicu naruči Stojan. Mala čašica gotovo da se nije vidjela u velikom Stojanovom dlanu i prstima debelim kao kobasicama.
„Velim ja, al’ me niko ne sluša. Dobar je onaj mali Boškan. Vrijedan i radan. Nikad ti taj ne gubi vrijeme ubudale“, prelio je Stojan vidno zagrijan.
„Mora se, moj Stojane. Nego ti meni reci šta si to imao za mene“, upita Boškan.
„Polako, Boškane. Nije svijet nastao za jedan dan. Polomićeš noge stalno leteći. Mali, mali, dođider ovamo!“ već je zvao konobara, koji se kao munja stvori za stolom.
U ruci je držao maleni blokčić i hemijskom olovkom brzo zapisivao novu narudžbu. Nakon toga Stojan zavuče ruku u veliku kožnu torbu koja je stajala na stolici pored njega.
„Pismo, moj Boškane. Amerikansko“, provuče ga ispod nosa. „Miriše mi na nešto dobro, Boškane. Imam ti ja nos za takve stvari. Pogledaj ti samo šta je markica na njemu, kao na drugu ordenja“, zavjerenički se nagnu prema Boškanu te se osvrnu oko sebe.
„Amerika je velika i bogata zemlja. Niko iz nje ne piše da bi se na nešto žalio. Na, uzmi“, dade mu pismo sa šarenim rubovima i dotad neviđenim šarenim markicama.
„Ajde, zovi konobara još sad, pa svojim poslom, da te ne zadržavam.“ Svaki njegov potez bio je dobro proračunat.
Nakon što je pozvao konobara i platio mu za naručene ture pića, Boškan se nađe na ulici.
Kupio je kafu i šećer, a za duvan mu nije preostalo zbog čašćavanja Stojana. Dugačkim koracima je jurio kući da mu njegova Darinka pročita pismo. Boškan je učio nešto škole, ali nije je završio zbog siromaštva roditelja koji su imali mnogo djece.
„Daro, Daro!“ dozivao je s kapije.
Na vratima se pojavi Darinka, Boškanova supruga. Visoka i vedra osoba, bila je njegovo najveće bogatstvo. Djece nisu imali. Bili su već pet godina u braku te ih to još više zbliži.
„Jesi li sve kupio?“ upita ga.
„Sve osim duvana. Sačekaj da ti ispričam“, gotovo je u dva skoka pretrčao dvorište.
Noć se većma spuštala niz padine u kotlinu Une, polako paleći žmirkajuće petrolejke. Tišina je zavladala selom. Dara je sjedila za stolom i u ruci držala pismo.
„Daro, ponovo mi pročitaj onaj dio o mašini. Ima onaj stari lisac Stojan nos za to.“ Boškan je šetkao između stola i šporeta, koji je gotovo titrao u mjestu dok su drva u njemu pucketala, a plamen hučao kao vodopad.
„’Kako se živi tamo? Ponekad se zaželim sjesti pred pojatom, u ljeto, kad sijeno miriše, a ja onako umoran sjednem na travu zelenu pa smotam cigaru i zapalim. A iznad mene nebo nepregledno. Sjećaš se kako sam te učio motati cigaru? Znaš, evo razmišljao sam se da ti pošaljem mašinu za cigarete da mi se ne patiš. Neće se dugo zabaviti. Pozdravi mi kumana’“, čitala je Darinka, kad je Boškan zaustavi.
„Ček, ček. Znači neće se dugo zabaviti. E moj Gojkica. On se mene sjetio u Americi. Ma uvijek sam znao da će od njega čovjek postati. Nije ti on volio nepravdu i nerad, zato je otišao“, pojašnjavao je Boškan sam sebi.
Dugo u noć sa svojom Darom kovao je planove šta mu valja raditi. Dara je zaspala, a Boškan je ležao i gledao u plafon. Ponekad bi duboko uzdahnuo. Nije san htio na oči.
„Eh, kad bi mene bar sad krenulo. Prve pare, i konja bih kupio. Ni najmanjeg ni najvećeg, samo miran da je. Sa njim bih tek posla imao“, mrmljao je polutiho.
Te noći sanjao je veliki stroj, koji se sav tresao, a on je prinosio velike kao tavica žute listove duvana i trpao ih u mašinu, dok su na drugu stranu izlazile cigarete. Velike sjajne zakovice prijetile su da se stroj raspadne, ali bi Boškan još više i brže stroj hranio duvanom dok bi se gomila cigareta povećavala i prijetila da zatrpa kuću.
„Boškane. Boškane“, drmusala ga je Darinka.
„Buncao si. Sav si znojan. Hajde, presvuci se, a ja ću ti skuvati kafu“, budila ga je Darinka.
Kafa je bila na stolu. Boškan ju je pio i katkad duboko udahnuo.
„Valja se za to pripremiti. Kad je Gojkica toliko učinio za nas, ne bi bio red da mi budemo nespremni“, dogovarao se sa Darom. „Ja ću još jutros do Milutina, a i do Todora. Dogovoriću sa njima da uparimo volove za taj dan. Treba toliku mašinu dopremiti iz Kostajnice“, kovao je planove.
Nakon doručka nahranio je staru mršavu kravicu, svinje i kokoši te se zaputi u selo kod Milutina.
„Veliš Gojkica. Alal mu vjera. Opoštenio se. Kad kažeš da stiže stroj?“ Milutin se obradovao Boškanovom dobitku.
„Javiću ti, moj Milutine. Neće se zabaviti.“ Boškan mu pruži ruku, pozdravi se s njim te produži kući Todorovoj.
„Ohohoj, Todeee!“ zazivao ga je još dok ni kući prišao nije.
„Ehej, Boškane. Evo ti mene. Koji te đavoli gone kad tako žuriš?“ upita ga Todor.
„Nisu đavoli, Tode, nego nužda, pa reko’ da se tebi obratim, sve znajući da me nećeš odbiti“, reče mu Todor.
Kad mu Boškan izloži plan, Todor odmah prihvati da će mu pomoći.
Boškan je gotovo trčeći dojurio kući. Dara ga je čekala i iz njegovog osmijeha pročitala da je uspio da se dogovori sa komšijama.
Dani su sporo prolazili. Planovi su se kovali svakodnevno. Ono što bi ujutro zamislili, naveče bi odbacili. Bližio se taj dan.
Boškana su malo-malo sretali prijatelji, rodbina i komšije. Čestitali mu na velikoj sreći. O njemu se tih dana uveliko pričalo.
Nekako oko Nove godine Dara kroz prozor primijeti poštara Stojana kako kroz sitne pahulje krupnim koracima prti kroz dubok snijeg, onako raskopčanog kaputa. Nos mu se crvenio poput paradajza dok se približavao kući.
„Mora da je to to. Ne bi Stojan po ovakvom kijametu dolazio džaba“, Boškan je brzo zagrnuo kožun i izletio napolje.
Za par trenutaka na ulaznim vratima stajao je sa Stojanom, koji je otresao snijeg sa šapke i dubokih cipela.
„Vala, Boškane, ja bi’ zbog tebe do Novog otišao pješaka. Znaš koliko ste mi vas dvoje mili i dragi. Kad je pošta u pitanju, kod mene nema labavo. Pa glava da ide“, već je sasipao prvu mučenicu u grlo.
Iz velike kožne torbe izvukao je potvrdu s kojom je trebalo da se javi u poštu da preuzme paket.
„Popijde još jednu. Nisi došao na jednoj nozi.“ Boškan mu nasu još jedno piće, koje Stojan sasu u grlo takvom brzinom da se i sam iznenadi.
S priznanicom Boško je već jurio prema Milutinu i Todoru. Za nepun sat vremena velika zaprega od dva para volova bila je pred njegovom kućom.
Dara je stajala na pragu i brisala suze. Nekako joj je to sve bilo nevjerovatno, ali sad je sve došlo na svoje mjesto. Boškan joj mahnu i sa zapregom se izgubi u bjelini snježnog dana. Dara je gledala za njima dok se ne izgubiše u daljini. Pripremila je najveće pile koje je imala, za ručak kad se vrate Todor, Milutin i Boškan.
Boškana je upoznala na vašaru kod lutrije. Kad su izvukli lutrije, Boškan je iz novinskog papira izvukao ukosnicu, uz veliki smijeh kibicera, a Dara šnalu za kosu. Nekako su se sudarili da su im iz ruku ispali dobici. U momentu kad su se istovremeno sagnuli da sa zemlje dohvate svoje dobitke, sudarili su se glavama. Udarac je bio toliko snažan da su obadvoje završili na zemlji. Brzo su ustali praćeni smijehom prisutnih. Na glavama su se ocrtavale velike čvoruge. Nimalo zbunjen, Boškan svoju ukosnicu zadjenu Dari kojoj je bila spala marama sa glave. Ni ona ne ostade zbunjena te svojom šnalom pokupi jedan pramen Boškanove kose koji je padao niz čelo. Ukaza se velika plava čvoruga. Od toga dana za njih dvoje nije niko postojao.
Dara je spremala ručak i birala svoje najbolje tanjire, mada nije imala mnogo izbora. Malo-malo virila je na prozor iščekujući dolazak Boškana, Todora, Milutina i velike zaprege sa mašinom.
Boškan odluči Todora i Milutina počastiti pićem u kafani. Usput je sreo mnoge komšije, koje su ga propitivale o mašini, a on bi sav sretan objašnjavao kako je pošao u poštu da je podigne.
U kafani su mu prilazili mnogi poznanici, tapšali ga po ramenu. Nakon što su popili piće, krenuli su prema pošti. Za njima je krenula sva svita. Boškan je bio sav sretan. Na momente mu se činilo da je cijela Kostajnica njegova. Brojčano stanje pratnje je raslo kako su se približavali pošti. Velika karavana stala je pred poštom. Zaprega, prijatelji, poznanici te mnoštvo njih željno spektakla i događaja kakav Kostajnica nije zabilježila u skorijoj istoriji.
Boškan pođe sa priznanicom u unutrašnjost pošte te se još jednom osvrnu na veliku pratnju. Baci pogled i na zapregu procjenjujući njenu fizičku spremnost za veliki transport.
Noge su mu klecale kad zastade pred šalterom iza kojeg je sjedio Rade, službenik pred penzijom koji je znao svaki kamen u Kostajnici.
„Jesi li stigao?“ reče mu dok je uzimao priznanicu.
„Jesam, i zaprega je tu“, Boškan pokaza svu spremnost pred Radom.
„Sačekaj trenutak, sad ću ja“, Rade nestade iza vrata.
Nakon par trenutaka vrati se s paketom ne većim od dlana.
„Izvoli“, pruži on paket prema Boškanu. „Potpiši ovdje“, reče mu.
Boškan udari krstić.
„A mašina gdje je? Zaprega je pred poštom“, Boškan se bio zbunio
„Samo to je stiglo. Nikakva mašina nije stigla“, pojasni Rade.
Boškan brzim pokretima otvori zamotani paket i pred njegovim očima se pojavi neobičan predmet koji sav stade na dlan.
„Šta je ovo?“ prenerazi se Boškan.
„Pa to ti je mašina za savijanje cigareta. Daj da ti pokažem“, ponudi se Rade da mu objasni namjenu.
Vješte Radine ruke u par kratkih poteza tako vješto zamotaše cigaretu da se učini kao neka mašina.
„Kažeš samo to“, ponovi odsutno Boškan.
Nakon toga strpa malu mašinicu za savijanje cigareta u džep i oborene glave pođe prema izlazu. Čim se pojavi na vratima, dočeka ga graja, povici sa svih strana. Činilo mu se da svi gledaju samo u njega. Činilo mu se da će se onesvijestiti.
„A gdje je mašina?“ upita neko iz gomile.
„Nema je. Nešto je zapelo na granici oko papira“, Boškan slaga iako je bio svjestan da ta njegova laž neće preživjeti ni do sutra, te polaganim koracima nastavi da se kreće prema kući.
Razočarani narod poče se razilaziti. Komentarisali su svako na svoj način. Samo je Boškan ćutio. Koraci do kuće bili su teški poput olova. Oči su mu se punile suzama, ali nije plakao.
Dara je nestrpljivo čekala. Kad ga je primijetila da se približava kući, potrčala je prema njemu.
„Šta je bilo? Gdje su Todor i Milutin? Šta je bilo u pošti?“ ispitivala je.
„Hajdemo u kuću“, zagrli on svoju Darinku te se s njom uputi u kuću.
Potanko joj ispriča sve šta mu se desilo. Darinka je slušala. Bilo joj je žao patnje njenog muža i svih onih podsmijeha koji će ga čekati iza svake ograde, kapije i prozora. U tom momentu Darinka se sruši na pod. Boškan skoči te je snažnim rukama podiže sa poda i prenese na ležaj. Masirao joj je vrat. Vodom umivao lice. Ljubio ga.
„Daro, Daro, budi se Daro“, pokušavao ju je dozvati.
Nakon nekoliko minuta to mu pođe za rukom.
„Odoh ja po doktora, a ti samo lezi“, reče joj i odjuri kao vjetrom nošen po doktora.
Kad je stigao doktor, Dara je bila mnogo bolje, ali nije ustajala iz ležaja. Doktor je stavio slušalice i prislonio ih na Darinkine grudi. Nakon par trenutaka skide ih te razvuče osmijeh.
„Daro, postaćeš majka, a ti, Boškane, otac.“ U doktorovom glasu osjećala se radost zbog vijesti koju im saopšti.
Boškan je ljubio svoju Daru. Nije mogao zaustaviti suze. Jecao je. Dara nije ništa govorila, samo su joj suze tekle niz lice.
Ljeto je brzo došlo. Dara je rodila zdravu curicu. Sreći nije bilo kraja.

Pomenuti događaj sa mašinom za savijanje cigareta još dugo se prepričavao, ali rođenje djeteta sve je bacilo u sjenu. Tek ponekad bi stariji ispričali priču o Boškanu i njegovoj sreći, a mašina je polako odlazila u zaborav. Gdje joj je i bilo mjesto.

Advertisements

14 mišljenja na „Veliki transport

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s