Blago

„Valja se jedna vatra naložiti“, znala je moja baba reći.

„Ali baba, vidiš da je napolju vruće. Ima da se rastopimo ko maslac na vruću pogaču“, pokušavao sam da babu prizovem razumu.

„Neka, neka se i rastopimo od vrućine nego da zlo čuje“, završavala bi na tu temu dalju raspravu.

Godinama poslije toga ja konačih u svom selu. Prvi otkosi sočne zelene trave polegli po voćnjaku kojeg zasadih izležavali su se na već posustalom suncu koje nas je po čitav dan mamilo i držalo budnim. Zarudjele oranice vodile su očajničku bitku izgubivši i zadnjeg saveznika u snijegu i kiši koja je nenadano prestala i odmaglila bez traga ostavljajući zelene pašnjake i jesenje oranice na cjedilu. Na prste se moglo izbrojati još nekoliko njiva koje su se grčevito opirale traktoru i rumenom seljaku unaprijed svjesni da je pitanje dana i sata kada će nesumnjivo kapitulirati i svoju plodnu utrobu staviti seljaku na raspolaganje i svom njegovom blagu.

Još kao dijete sam umio pitati svoju „baju“, „Baba, kako krava može biti blago?“.

„E moja jabuko. Vidiš li ti sve ovo imanje, dvore i krovove?“

„Vidim baba“, rekoh.

„A vidiš li jabuko moja ona tamo brda?“, pokazivala mi je pogledom prema horizontu gdje se crna linija šumovite gomile stapala sa nepreglednim nebom.

„Vidim baba“.

„To ti je Grmeč“, značajnu pauzu napravi baba prije nego nastavi, „a jel vidiš onaj put vijugav ko zmija dole prema Kečama?“

Još jednom potvrdno kimnuh na njeno pitanje.

„Jabuko moja. Nije davno bilo kad je svijetom zavladao mrak pa udario komšija na komšiju, znanac na znanca, pa stranac na stranca. Više nisi bio siguran od koga glavu da spasavaš. Obično neznanci zaziru od šume i drže se puta, a mi kad vidimo da neka vojska struže putom, mi tutanj pravo u Grmeč. E tad se najbolje pokaže šta je pravo blago. Pokupiš ono što ti je najvrijednije pa put pod noge. Nejač i blago.“

„Blago? Zlato, dukati?“, zapitah.

A baka se sagnu pomilova me po glavi i još tiše reče.

„Krava moj Zokine. Koliko puta mi je čeljad spasila moja šarena fabrika. Usput stanem, pomuzem lonče mlijeka, nahranim djecu i put pod noge. Pravac Grmeč. Dukati se sobom ne nose. U Grmeču ne vrijede ko ni ovčiji brabonjak.“, pojasni mi baba svoju priču o blagu.

Bila je potpuno u pravu. Ta zahvalna sesoka fabrika na četri noge, vjerni pratilac siromaštva i svih ratova bila je najvrijednije blago koje se nije ni u ratu napuštalo.

Nemam kravu, ali uvijek mi osmijeh izmame te mini mljekare kad me svojim krupnim očima pogledaju i kao da žele da mi kažu, „Jel, klipane, šta si se ti uobrazio pa ni ne pozdravljaš. Još se nisi obrisao od mlijeka, a praviš se peka. Ne valja ti ta rabota moj prika.“

„Ma kakave smo ti mi prike kravo nesuvisla“, gotovo da se uzjogunih.

„Kako kakve. Tvoja baba muzla moju prababu, sir sirila i u Novi slala“.

„Aaa, tako. Onda u redu prijo.“

Šarenka kratko muknu kao da pozdravlja svoga priku, sagnu glavu i nastavi da pase.

Posmatrao sam nekoliko trenutaka to neoročeno blago kako marljivo snabdijeva fabriku iz koje će već ranog jutra put nebrkatih delija i nježnih princeza krenuti potoci mlijeka, prve kriške sira i kašike kajmaka. Zadovoljne majke će poljupcima u kosu nagraditi svoja čuda.

Blaga.

Nejač kako bi moja baba rekla.

Advertisements

Pahulja na dlanu

Bio sam posebno zadovoljan eto zbog snijega koji me iznenada kad mu vrijeme nije došao da sačeka na Grmeču.
„Ohohoo!“-ruku pružih.
„Ups!“-zaustavi se meni na dlanu.

Trenutak tišine ispriječi se među nama. Ja neznanca imadoh pred sobom.
„Kako dakle?“-zbunih se sopstvenim pitanjem koje ni meni ne bi jasno.
„Odozgo.“- pokazala mi je na nebeski svod ispunjen milionima najrođenijih kojima vjerujem da nije ni ime znala, a eto ja bih je poznao i da mi ime nije rekla.
Nisam znao kako s njom.

Ukoliko nastavim razgovor jedno od nas zauvijek nestaće. Istopljena kap na dlanu možda završi na kosi dok dlanom budem provlačio prste kroz nju. Možda bi tako još ostala neko vrijeme sa mnom. Bar do momenta dok otvoreni prostor ne zamijenim zagrijanom kabinom automobila gdje bi polako nestala netragom.

Ukoliko je pustim na tlo. Vrlo brzo svaki razgovor biće završen. Izgubiće se u mnoštvu istih. Možda čak šta više ne raspoloženih sagovornika. Ustvari šta uopšte oni imaju da razgovaraju sa neznancem koji stalno nešto zapitkuje. Ko sam ja njima?

Oduševljenje prizorom zasnježenog Grmeča probudi u meni ludu želju da zaustavim vrijeme i na tren se stopim s okolinom i da postanem neprimjetan poput pahulje na snijegom zatrpanoj ledini. Da sačekam vuka dok pored mene prođe a da me ne opazi. Divljinu svoju da stavim na kušnju. Da uporedim njegove oči. Ima li u njima straha, dok obilazi snijegom zavijana sela i mnogobrojne lovačke čeke i hajke koje mu za petama udaraju u lonce. Da osjetim njegov vlažan dah dok pognute glave istražuje mirise i tragove.

„Nema straha. Stvar je u instiktima.“-preduhitri me stara velika siva vučina.
„Života se ne plašiš?“-zapitah s knedlom u grlu.
„Izvjestan je kao i proljeće ovom snijegu. U brlogu il na pojilu, a ja, ja ne mislim čekati.“
Bio je u pravu. Oči pune života i pritajene čežnje izgubiše se pravcu sela.

Stresoh snijeg sa sebe i koracima od sedam sela prejezdih ćudljivi Grmeč.

„Ohooj. Zastani, predahni. Niko nije svijetom ovnoć ovladao. Očas će svanuti.“-pruži mi čašicu kuvane rakije koja se još pušila u meni miješajući mirise pekmeza i mučenice.
„Mmm. Možda si u pravu.“-stresoh se čim mučenica želudcu nazva dobro veče.

Miris pečenih polica ispuni mi nosnice. Ima tu još nečega.
„Slanina slutim i luka crnoga.“-ponavljao sam.
Pahulja na dlanu zaigra. Meškoljila se nekoliko trenutaka.
„Odveć smo zajedno. Vrijeme bi bilo da svak svojim putem krene.“-prekori me.
Protezao sam se nekoliko puta. Gunj na meni leđa mi otkri te me poli hladnim zrakom po krstima.

„Ustani. Ustani nećeš obnoć moći spavati. Hajde ljubavi.“-osjetih lagano drmusanje.
Nisam se dao smesti. Razvlačio sam osmijeh kao mati tijesto po stolu dok su poljupci po meni padali kao sitno isjeckani krompir i nasumično se odbijali završavajući čas na čelu, čas na jagodicama.

Na usnama.

Topili se poput pahulje.
„Mmmm.“- nisam umio da se branim.
„I neću.“-rekoh sebi.

Milioni pahulja, a ja sam.
Kao kakav stari seoski mačak otvorih prvo jedno oko. Ono staro lovačko. Praiskonsko.
„Moja pahulja. Moja pahulja je sa mnom. Zoru dočekala. Deceniju budila.“-nisam se htio buditi i neću.

Ja budan sanjam. Gledam je dok oblo lice sija od sreće. Pored nje još dva para sjajnih zvjezdica u igri. Nestašnih i neuhvatljih misli stalno u pokretu dok  njihovi mali koraci po kajdanci života ispisuju najljepše note ja plešem. Nogice kao note. Lake i neuhvatljive. Razigrane i vedre. Plešem život.

Ja igram.

Između mene i pahulje novi život se budi. Kao na balu pokazujem svoje najbolje korake uvježbane pod strehom najtoplije jeseni kad je upoznah.

Pahulja me prati. Ne zaostaje. Ne zaostaje ni novi život. Kao satić nogicom ritam daje.

„Smijem li da te poljubim?“
„Uvijek.“-pahulja pored mene podigla je glavu i gledala u mene baš kao onda i ja Grmeč kad se upoznasmo prije deset i koju godinu više.

Znao sam da mi je s njome proljeće čekati. I nisam se kajao. Ispružio sam dlan. Pahulja na njemu opstala je sve ove godine. Samo ljubav može sve. Na Badnji dan ove godine navrši se deset godina kako isprosih ruku svoje voljene.

Eto. Ispružen dlan. Pahulja na njemu do srca vodi. I nema tu tajne neke kad ljubav zapisuje ono što htjedoh reći. Volim te Kristina.

Pozdravlja Vas mandrak72, lovac pamukova srca s oblakom na uzici.

p.s. napisano još u januaru 2011.god.