Vruć u ruku, vruć u ruku

Znamo da robu najbolje prodaje „vruća“ reklama. E sad, gdje je ona granica gdje to ne prelazi stvar dobrog ukusa. Teško je reći.

More, sunce, talasi,..

Pogubi se pošten čovjek, a kamoli poštena žena. Pu, pu, daleko bilo.

Plažu oblijeću prodavci svega i svačega. Jedan takav, a na neki način i moj zemljak od 80-tak kilometara od mene, danima opsjeda plažu. Prodaje i nudi svoj proizvod.

Kukuruz.

Kuvani kukuruz.

Zamiriši plaža ma samo da se i pomene kuvani kukuruz, a kamoli da ti pred nosom mlati s klipom kao dukat žutog kukuruza. Dok čovjek leži na plaži 90% vremena samo razmišlja o hrani i stalno se bori s mišlju šta je slijedeće.

E sad na scenu stupa moj krezubi zemo. Ide ti on par dana i reklamira svoje čedo:

„Kuuuvani kukuruz from Banjaluka, kuuuuvani kukuruz from Šargovac, kuuuuvani kukuruz from Gradiška, vaniKu RuzKu , vaniKu ruzKu , vaniKu ruzKu….“

Išla je prodaja tako, tako. Prolazio bi plažom moj zemo sa sombrerom, ručnim frižiderom izmežu ležaljki i neumorno reklamirao svoju robu. Poučen reklamnim porukama sa televizije odlučio je da svojoj reklami doda začin. I učinio je to juče u poslijepodnevnim satima.

„Kuuuvani kukuruz from Banjaluka, kuuuuvani kukuruz from Šargovac, kuuuuvani kukuruz from Gradiška, vaniKu RuzKu , vaniKu ruzKu , vaniKu ruzKu. Vruć u ruku, vruć u ruku, vruć u ruku…“

Prvo sam osjetio zbunjenost. Potom sam pogledao oko sebe. Svima je titrao nevini osmjeh oko usta. Pogotovo na ovaj dodatni začin na kraju reklame.

U drugom navratu osmjeha i komentara je bilo sve više, ali posla. Hm. Tu počinje ono naše poštenje. Kako sad da neko naruči.

„Hej momak, jel može jedan vruć u ruku?“

Sve na stranu. Nove stvari uvijek ispočetka stvaraju bojažljivost. Nakon toga se na njih naviknemo i ne primjećujemo sve ono što nas je kod njih plašilo, odbijalo. Ali pobogu kuvani kukuruz nije ništa novo. Zašto bi se plašili?

Šaljem vam veliki pozdrav sa plaže u iščekivanju da vidim ko je taj (ta) koji će prvi da zatraži vruć u ruku.

Advertisements

Među nama, nisam vam ja rekao

Eh da mi je kakav dobar posao. Ne pitam šta košta.

Prepušteni smo sami sebi. To me nimalo ne ohrabruje.

Ponekad mi se čini da smo mi sretan narod, ali onda me popusti.

Soraju startovao Zvezdin fudbaler. Uz  onoliku neefikasnost u prvenstvu još malo ćorava posla.

Nisam za legalizaciju prostitucije. Potrošačka korpa i bez nje mi je nedostupna.

images

Miješani keks

Kako je bilo na novogodišnjem bečkom koncertu. Ne znam, ali informacija da je Dačić bio na njemu dozvoljava mi slobodu da na trenutak zamislim moment kada je uzeo mikrofon u svoje ruke. Izdominirao ili kako bi navijači rekli pokid’o. Pogledajte.

Ukoliko je vaš želudac pretrpan raznim đakonijama pribjegnite receptu iz narednog priloga. Tradicionalni recepti oslobođeni stresa.

Vrijeme praznika je vrijeme kada treba da se osvrnemo oko sebe i pomognemo onima kojiima je to najpotrebnije. Oni će to znati cijenti.

Političar Branko Ružić poziva da se legalizuje prostitucija. Hm, na tu temu dodao bih par razmišljanja:

  • Političari zatražili legalizaciju prostitucije. I njima je kurvanja preko glave.
  • Političar zatražio legalizaciju prostitucije. I njemu je dosadio rad na crno.
  • Legalizacijom prostitucije umnogome bi bilo lakše objasniti neke političke procese, skupštinska dešavanja i postizborne koalicije. :).

Šta da Vam kažem. Da gledamo u Evropu. Ne znam. Uz našu političku stvarnost neke stvari su sasvim jasnije:

  • Evropa nam se nesebično daje. Koliko smo samo puta dobili nogu.
  • Ja predsjedniku nikad ne govorim da je budala. On to dobro zna.
  • Ko kaže da Vođa nema sluha. Pa sve je dao na doboš.

Narod ko narod, gleda tuđa posla od svog posla ne živi. Iskoristi bačene mu mrvice i potroši veče na neku TV limunadu:

  • Opet se narod omrsio. Zagrizao je novinarsku patku.
  • Dok su me kovali u zvijezde pao im je mrak na oči.

Sve u svemu ne znam šta pametno na kraju zaključiti. Neko bi oćutao, neko bi možda dao kakav prijedlog a ja:

  • Ostao sam bez teksta. Izgubio se između redova.

Možda nakon praznika predstoji novo preživljavanje. Ukoliko je tako onda sledeći video neće biti suvišno pogledati.

Na kraju svega da Vam svima poželim mnogo bolju 2015 godinu. Ne mogu mnogo toga da Vam pomognem, možda jedino da Vam izmamim osmijeh. Ako to uspijem ja sam zadovoljan. Ne može to mnogo pomoći, možda na tren malo olakšati, učiniti da zaboravimo na sumornu stvarnost.

U našega Rajka golema svirajka

Dobro je znati Rajka. Rajko je profesionalac. Rajko je ubitačna mašina. Rajko zna sve, o svemu i još mnogo toga. Čak i više. Rajko je kao nes kafa 3 u 1, samo mnogo je više od tri i to sve na kvadrat.
Primjetivši sve to kod njega počeli su da iz njega izvlače što više podataka. Njegova strast za kamionima bila je prva na tapetu. Čim bi primjetili da im u susret dolazi neki kamion, namjerno bi ispaljivali pogrešnu marku.
„Ne, nije. To je Scania,…..“, bio je opširan.
„Ne, nije. To je MAN,….“, bio je opet opširan.
„Ne, nije. To je,…………“, nije bilo više mjesta u kabini.
„Ma samo nek još neko spomene kamion, ubiću ga ko zeca“, bjesnio je poslovođa za volanom u kamiončiću.

Svaki Rajkov odgovor počinjao je sa „znam“. Sagovornik ne bi ni dovršio pitanje ili rečenicu, Rajko bi ga već preduhitrio sa novim i novim „znam“.
Legenda dalje kaže ovako.
Na jednoj nepoznatoj lokaciji domaćica je skuvala kafu, iznijela pred ekipu koja je završavala posao na zamjeni stubova i polako se okupljala pored stola u hladovini na obećanu kafu. Domaćica je iznosila pun ibrik kafe, osvježavajuće crne tečnosti.
„Izvolite momci, dijelila im je šolje sa kafom. Ja sam samo malo zašećerila, pa vi po volji,..“, nije ni završila rečenicu.
„Znam“, Rajko je i ovoga puta znao. Rajko je uvijek znao. Čak i kad to Čak nije znao.

Činjenica znalac

Jedan američki šerif pokrenuo je onlajn izbor za najsmješnijeg kriminalca. Na ovu ideju šerif je došao da bi ih postidio.

Ostaje nejasno učešće političara. Po nekim informacijama njihovo učešće je osporeno jer je riječ o amaterskom takmičenju.

Državne jasle

Dan je rudio. Ubio me bog ako sam i sam znao šta to znači, ali kao i uvijek priča odnekud  mora početi.

„Kuc-kuc. Kuc-kuc.“
Podigao sam pogled. Nije baš da sam imao volju za posjetiom, ali kad je već tu nije bilo druge nego saslušati još jednu muku.
Tako to obično i biva. Ljudi dolaze sa problemima. Saslušam ih što bolje mogu. Onako kako ih ni najrođenija djeca neće nikad saslušati. Najčešće ponudim stolicu da sjedu.
„Izvolite sjesti. Problemi neće pobjeći.“-ohrabrivao sam mučenike.

Vrata su se otvorila. Na vratima je stajao neznanac. Odijelo na njemu se presijavalo  od sunca. Kao pesnica veliki čvor od kravate stajao je pod bradom. Odmah se na startu moglo vidjeti da jedno s drugim ne idu. Znojio se kao lud.
„Izvolite?“-uputih pitanje i stolicu.
„Da li sam na pravoj adresi? Znate rekli su mi da ste vi najbolji, pa reko..“-zastade zbunjen.
„Nisam baš najbolji, za sebe pogotovo. Za svakoga sam bolji no za sebe. Ne valjam nikako.“
„Pa tako su mi i rekli.  Vjerovatno me već znate. Bio sam gost u par emisija na radiju, nalazim se na odborničkoj listi pod rednim brojem 69. A koje si ti godište?“-s vidnim olakšanjem  me upita.
„72-go“-rekoh
„Generacijo. Ma siguran sam da se još znamo iz škole, samo eto ja sam krenuo drugim stazama od tebe. Sad kad malo vratim film unazad mislim da te se sjećam. Pa da. Tvoji su pismeni radovi uvijek bili izloženi u holu.“
„Nešto se baš i ne sjećam, ali ako ti kažeš ne vidim razloga da ti ne povjerujem.“
„Ja se sjećam. 100%. Šta sto. Dva stola“-uskliknu.
„Kakva stola pobogu čovječe“
„Dva stola ispred mene u redu do prozora na izbornoj nastavi iz hemije.“-pokušavao je da mi prizove sjećanja.
„Kako ti veliš.“-slegnuh ramenima.
„Uvijek sam ja govorio. Biće nešto od tebe. Jednostavno to se odmah vidi.“-nastojao je biti što ubjedljiviji.

Osvrnuo sam se oko sebe. Kancelarija u raspadu, kao i cipele sa novim ulošcima  koji su me neuspješno branili od eksera iz đonova.

„Preći ću na stvar. Čujem pišeš. Bogami lijepo. Ne umije to svako. A i valja uvijek malko sjesti i nešto napisati. Nek se nađe zlu ne trebalo.“
„Eto nešto piskaram.“-rekoh.
„A ne, ne ne. Moraću te ispraviti. Čujem pišeš kao Lav. Uvijek si ti bio lafčina. Ma znao sam ja. Od tebe čovjek da bude.“-kitio je moj „znanac“ kako samo on umije.
„Što jest jest.“-pokušah da vidim koliko će to da digne na razinu.
„Eto vidim pišeš. Reko i red je da nešto ostane generacijama iza nas. Da se zna ko je kosio, a ko vodu nosiuo. Jel tako? Tako je.“
„Dobro kažeš.“
„Moram da ti priznam da sam uživao čitajući šta si napisao, a posebno mi se dopao onaj dio kad si konju rep čupao. Vala svaka ti je na mjestu. Alal vjera majstore.“-tapšao me je po ramenu.
„A šta će konjče jadno i mi s njim blesavi.“
„A nije to kao što ti misliš. S konjem kon jski, a s gospodinom gospodski. Tu si mi sjeo što bi fudableri rekli kao na volej. Jel znaš?“-reče.
„Ma kako ne bih znao.“
„Umijem ja vidjeti potencijal.“
„Što kažu veži konja gdje gazda kaže.“-izbacih mudroliju nesuvislu za dalji razgovor.
„Znaš ti šta ja hoću da kažem.“
„Znam. Kako ne bih znao.“
„Pa eto i ja se već godinama borim da narodu otvorim oči, ali neće narod u suru neg vazda pored staze gazi. Jel znaš?“
„Znam.“
„Jel znaš da i ja pišem. Doduše nisam tako poznat kao ti, ali pišem. Sigurno si to već znao?“
„Nego šta da sam znao.“-potvrdih mu.
„Al ne bi bilo zgodno da o sebi pišem, pa rekoh da bi ti bio mnogo objektivniji. Nego rekoh li ti zašto sam došao?“
„Nešto se ne sjećam.“-rekoh.

Neznanac se uspremeta, zavuče prst ispod okovratnika  te pokuša da olabavi kravatu, al rukom uhvati pogrešan kraj te je još jače stisnu. Grašci znoja orosiše njegovo čelo.
Nekoliko kapi vć se ocrtavalo niz lice te se sjurnuše pravac na uglancane cipele. Moderne i dugačke, a zavrnute kao opanci.

„Nešto sam mislio da me turiš u kakvu priču. Nek se zna. Crno na bijelo. Nije potrebno ništa dodavati. Samo realno. Znaš onako kako ti samo znaš.“
„Šta znam. Možda ne bilo dobro. Moji su likovi pomjereni dva prsta od sjenke i sasvim su obični. Počesto i jadni i nesretni. Ne znam da li bi mi istorija zamjerila da te svrstam među obične. Neprimjetljive. Ipak politika ti je to. Ne može biti da je zvijezda vodilja neprimjetna. Mora ona da sija. Da traži poglede. Ovako ovo su likovi koje vrlo brzo zaboravimo čim leđa okrenemo.“
„Dobro kažeš. Bogami nisam tako razmišljao. Dobro ti kažeš. Dobro da si mi rekao. Ne bi bilo valjano naći se s takvim u koricama. Pa ko bi to čitao.“-složi se on.

„A šta misliš da te turim u kakav junački desetrac?“-predložih.
„To. To. To mi je prvo palo na pamet. Znaš nisam htio da to sam predložim, ali mislim da bi to bilo mnogo bolje. Može. Onako kako me vidiš. Ni mrve više od onoga kako stvarno jest.“-oduševljeno prihvati.
„To bi bio pogodak. Znaš već imam sliku. O tome bi se pjevalo. Pričalo na sijelima dokasno u noć.“-počeh da kitim.
Uzvrpolji se neznanac, te mi priđe i poljubi po sred glave.
„Ala svaka ti je na mjestu. Znao sam ja. Nisi ti pisac. Ti si piščina. Ma da se ja šta pitam ti bi ministar kulture bio. Jel znaš?“
„Znam, znam.“-kimnuh glavom.
„Politika je krvava borba. Misle ljudi da je to samo limuzina i odijelo. Ma joook. Ma kakvi ratovi i bakrači. Politika je velika borba.“
„Znači junačka pjesma.“-zatražih njegov pristanak.
„Evo ruke. Ne pitam šta košta.“-pristade.
Pružih mu ruku i zatresoh je snažno.

„Nešto me brine.“-uputih mu kratku sumnju.
„Šta?“-izbeči on oči kao varen zec.
„Kratko.“
„Šta kratko?“
„Pa to. Pjesma. Jest da je junačka, al neće moći sva junaštva stati. Ne bi bilo u redu da to bude nešto što će đeca  naučiti za domaći rad, odrecitovati. To mora da bude nešto trajno. Epohalno. Mislim da bi roman bio prava mjera. U roman da te smjestimo, pa da se ti u njemu razmašeš, a ne kao u pjesmi da sablju potegneš i posiječeš neprijatelje. Pa da se sve tu lijepo vidi ko je vjera a ko nevjera, a ne kao u pjesmi. Cile mile i njegovo pile. Eheeej ima tebe i djela ne za jedan roman već za sabrana djela.“- i dalje sam mu drmusao ruku.

„Kako i dolikuje. Sabrana sam ličnost i turi me u ta sabrana djela. Sve kako spada. Nije pjesmica za mene.“-malko zbunjeno prihvati.
„Pjesmica je par stranica. To je za dječicu. U pravu si.“-već se bio složio sa mnom.
„To je pun pogodak. Pa kad te turimo u roman pa te razvučemo na petstotina stranica, a ti se razbaškariš, pa raščinjavaš i razvodnjavaš. Pa vedriš i oblačiš, pa sijaš i zračiš. Natenane, pa ko ima volje i vremena ima šta da i pročita.“-kitio sam i dalje.
„To. Toooo. Svaka ti je zlatna.“-izljubi me tri puta u svaki obarz.
„Nego rekoh opet velim, a ti odluči.“-rekoh mu i dodah zrnce nedoumice.
„Šta sad. Roman da se piše. Valjda sam toliko zadušio ovaj narod.“
„Neuk je narod. Nema ti on vremena za čitanje. Pa ko uopšte danas išta čita. Petstotina stranica. Ih.“-spustih malko ton.

Izbezumljeno je gledao u mene.

„Pa jest. Ko danas uopšte čita te debele knjižurine.“-složi se nabrzaka.
„Ma nije sve u količini. I krava je debela pa nije pametna. Nije sve u debelim knjigama. Ma to je čisto zamaranje. Ehejjj. Kad počneš čitati dok dođeš do kraja zaboraviš kako je sve počelo. A moliću lijepo. To politika ne oprašta. Politika traži brza i jasna rješenja. Dok se takva knjiga pročita prođe voz.“-kudio sam debele knjige.
„Ma nego šta. Nema kod nas cile mile. Samo kratko i jasno.“- lupi štakom od stol.
„Nego šta. Imam jednu strašnu ideju.“
„Kakvu ideju.“-još uvijek ljutitim glasom uputi pitanje.
„Strašnu. Kakvu politika i zaslužuje. Ma kakve pričice, pjesmice i romani. Eheeeeej čovječe.“
„Govori.“-gotovo poskoči.
„Kazuj sunce ti kalajisano.“-bio je više nego nestrpljiv.
„Polako, polako.“-smirivao sam ga.
„Kazuj, ako boga znadeš.“-bio je sve nestrpljiviji.

„Satira.“-rekoh.
„Šta satira?“-iskolačio je oči.
„Da te turim u satiru, pa bog te vido. Oduvijek su išli pod ruku političari i satira. Nema tu mnogo priče. Uvijek su zvijezde satire bili političari i politika, a tebi je tu mjesto. Među zvijezdama jel da.“
„Nego šta. Nema su tu šta kriti iza plašta skromnosti. Turi ti mene među te zvijezde. Metni ti mene lijepo u tu satiru i selo veselo.“-ispruži mi ruku valjda ubijeđen da ću opet nešto da ponudim novo.
Prodrmusah mu ruku.
„Političari su utrli put satiri.“
„Nego šta. Sve po zasluzi, a ni po babi, ni po stričevima.“-isturio je bradu i podigao čelo.

Bio je više nego zadovoljan, mada znam da bi prava mjera svega bio tek još jedan aforizam. Nisam imao srca da mu to kažem. Pokazaće vrijeme.
Gledao sam za njim dok je odlazio.

„Prognoze su više nego jasne. Za državne jasle i ove godine volovima dajem najveće šanse.“

Pozdravlja Vas mandrak72, opservator i registrator državnog arhiva i sportskog duha.

Bačen novac

LONDON – Britanskom parlamentu je prijeko potrebna pomoć mačaka u borbi protiv sve veće populacije miševa koja je tamo našla svoj dom. Mačkama to nije prvi put. Oduvijek je Britanski parlament bio stjecište glodara.
Macke-I-Misevi-87990
LIMA – Maleni peruanski grad Paruro izabrao je gradonačelnika na neobičan način – bacanjem novčića – pošto su početkom mjeseca dva kandidata dobila isti broj glasova. A kod nas je stvar sasvim drugačija. Izbor gradonačelnika je čisto bacanje novca.

Zbogom recesijo

Srećko Spasić(46), livničar iz Smoljana Donjih jutros je u ranim jutarnjim časovima izašao iz recesije. Ovaj nesvakidašnji događaj na našim prostorima privukao je veliko zanimanje kako naše tako i svjestke javnosti.
recesija
U 8:42 časova jutros na šalteru Uni Credit banke veliki broj iznenađenih klijenata pomenute banke prisustvovao je ovom događaju. Nakon što je poništio minus na kreditnoj kartici prostorijom se prolomio aplauz. Uslijedila su uzajamna čestitanja i suze radosnice koje Srećko Spasić nije mogao sakriti.

„Ovaj dan sam čekao petnaest godina.“-vidno uzbuđeni Srećko nije mogao sakriti suze.
„Počelo je gotovo naivno. Uzeo sam samo cipele na četri rate. Sve ostalo je već istorija. Minus je svakodnevno rastao. Ušao sam tri plate u minus, uzeo nenamjenski kredit da izmirim minus, njega sam peglao reprogramom od koga je trebalo da olakšam njegovo vraćanje. I tako sve do danas.“

Na pitanje kako je pronašao spasonosno rješenje Srećko je izjavio kako se sjetio matematike i osnovnih operacija sabiranja i oduzimanja.

„Nije bilo druge rekao sam sebi. Saberi se čovječe dok ti sve ne oduzmu.“

Ovaj događaj je izazavao pažnju čelnika Evropske Unije koji dugo već kubure sa dužničkom krizom. Najavili su dolazak u Smoljane Donje u pokušaju da uz iskustva Srećka Spasića pomognu posrnuloj zajednici. Zbog animoziteta prema Srbiji Angela Merkel poslaće kao predstavnika Lotara Mateusa bivšeg supruga Marijane Mateus i trenera Partizana koji još uvijek ima svojih simpatizera na ovim prostorima.

Da li je ovaj pojedinačni slučaj ipak svjetlo na kraju tunela? Vidi li se kraja dužničkoj krizi? U svakom slučaju namjera Premijera da u sastav Vlade uđe Srećko Spasić livničar svakako ohrabruje. Ohrabruje i činjenica da čelnici Evrospke unije imaju šta da nauče i od nas. Kao što kaže naša stara uzrečica „U se i u svoje kljuse.“

Kome je stalo, a kome nije?

Kiša je padala cijelo ljeto. Gotovo da nije bilo dana a da ga kiša nije okupala, bar prašinu pokupila. Nije bilo kupanja na Uni i Sani.
Stresoh se od te grozne istine. Može li od toga biti gore.
Zažmirio sam.
Nekoliko trenutaka sam prebirao po svim onim sunčanim danima kada sam poželio kap kiše. Iznenadno osvježenje.
I našao sam taj dan.

Dan je bio pakleno vruć. Gore od toga nije moglo. Ili…
Telefon je zazvonio.

„Šta radiš poslijepodne?“
„Ništa“, izletio sam se, zaboravih uzeti odstupnicu.
„Treba mi pomoć. Biće i Mlađo“.
„A šta sam ono prvo odgovorio?“
„Halo“, mislim da si to rekao.
„Ne to. Ono na početku razgovora“, premotavao sam film.
„Ništa. Čini mi se da si to rekao“.
„Nema veze. O čemu je riječ?“, nije bilo mjesta časnom povlačenju.
„Trebaš mi pomoći da utovarimo i dovezemo drva sa sela. Mlađo mi je jeftino dogovorio kamion za prevoz“.
„Kad i gdje?“

Već smo jezdili. Zbog gužve u kabini i vrućine i pizdili. Ja, Miro, Mlađo, vozač i nas trojica. Znači četvorica.

kamiondžije

kamiondžije

Nakon drndanja po lošem makadamskom putu napokon smo stigli na lice mjesta. Nakon kratkotrajnog odmora bacili smo se na posao. Ja sam se bacio onako kako se bacaju budale na kredit, prvi mačići u vodu, golman Ljukovčan na golu Zvezde. Svojski. Onako kako se samo moraš bacati pred svojtom. Ipak punac je poredio dva zeta. Mene i Mlađu. Mlađo je pronašao jeftin prevoz i dao mu do znanja da mu je stalo. Morao sam i ja to pokazati djelom. Pokazati da je i meni stalo. Bilo mi je stalo ko opoziciji do preuzimanja odgovornosti, ko vlasti da izvuče prazne ruke iz kase.

Da bih prekratio vrijeme zapodjenuh razgovor sa vozačem dok su mi potoci znoja točili niz lice.

„Imaš li kipu na kamionu?“, zainteresovah se za istovar drva.
„Nemam. Popucala mu šasija“, pokazivao je na izanđali kamion, „morao sam sve povariti“, bio je sasvim jasan. Jasan kao Jasna Šekarić sa pištoljem.
„Vidim drva su bez pečata. Biće belaja ako nas zaustavi policija pa budemo morali sve ručno istovarati“, skrenuh temu na manje bolnu istinu o stanju kamiona.
„Nije meni pečat najveći problem. Nekako ćemo se mi već nagoditi, pa i drva istovariti, nego nije mi kamion registrovan“, pomalo zabrinuto dodade mršavi mladoliki vozač uzevši hladno pivo kao da je s njim želio sprati na vidjelo izašli problem.
„Zašto ga nisi registrovao“, nastavih s pitanjima.
„Nije prošao na tehničkom pregledu“.
„Pa dobro, to se moglo nekako progurati, malko popraviti ili… A zašto nije prošao?“
„Nema kočnice“.
„Nema kočnice?“, gotovo da mi drvo ispade na nogu, „da li si ih sredio???“
„Nisam imao para za popravak. Štedio sam novac“.
„Štedio za popravak kočnica?“
„Ma jok. Za polaganje vozačkog“, bezbrižno mi odgovori.
„Pa jesi li makar uštedio za to.
„Ne“,odrično odmahnu glavom, „imao sam problema sa alkoholom. Propio sam sve“.

Gledao sam u njega dok je ispijao pivo iz cuga.

„Imao“, promrmljah u sebi.

Od tog trenutka sam ućutao. Zaista mi je bilo stalo. Stalo da ne saznam ništa više od njega. Bilo je dosta uzmemirujuće. I to je bilo previše. Bilo mi je stalo više od svega da izvučemo živu glavu.

Ponovo sam otvorio oči. Stajao sam kraj prozora. Kiša je i dalje padala, kao da joj uopšte nije stalo. Kao govečetu kad legne u svoju balegu, konju koji prevrne kola sa sijenom pa se okrene i mirno nastavi isto da jede.

Zaista je li ikome stalo šta će biti sa ljetom ove godine, ljetinom ove jeseni i zimnicom dok minus bude kucao na prozore? Je li ikome stalo kao što je Ljukovčanu te godine stalo da bude Zvezdina jedinica, a Mile Jovin na mjestu beka.

Itekako Itakoto

Džek Džouns je izvršni direktor „Džouns menadžment grupe“, kompanije koja kupuje nove i polovne udžbenike i prodaje ih putem interneta.
direktor
Izvršni direktor Džek Džouns

Iz svog doma u američkom gradiću Mariju on ugovara narudžbine i održava kontakt sa mušterijama, a sve to ne bi bilo nimalo čudno da ovaj uspješni preduzetnik nema svega deset godina.
Vijest iz našeg ugla imala bi dijametralno suprotnu sliku, ali poenta svega bila bi gotovo ista. Kod nas bi se radilo o odrasloj odgovornoj osobi na odgovornoj funkciji, naravno stranački zasluženoj koja sve radi i ponaša se kao dijete od deset godina.

Analizom DNK krave moglo bi da se utvrdi da li njeno mlijeko bolje za piće ili za pravljenje mliječnih proizvoda, saopštili su švedski naučnici s Univerziteta u Lundu.

krava

Zamolio bih švedske naučnike s Univerziteta u Lundu da uz pomoć DNK analize utvrdi samo jednu stvar. Koji smo mi konji?

Peti dan je ušao u taj brejk

Kao što se kaže nesreća nikad ne dolazi sama. Tako je bilo i petog dana. Toga dana negdje u prijepodnevnim satima izvjesna dama poželjela je manirima starlete da skrene pažnju na sebe. Pućila je usta kao premijer, paradirala plažom kao golub gušan, ali hajde da je na tom završilo moglo bi da se kaže da je djelimično uspjela u svom naumu.

starlete

starlete

Negdje iza podneva nezadovoljna reakcijom na koju je naišla učinila je korak više. Postavila je ležaljku na prolaz kojim se izlazi u more. Ni to joj nije bilo dovoljno nego je skinula gornji dio kostima želeći da osunča poprsje. E tu je već u meni prekipilo.
„Gospođo“, prozvah je.
„Šta hoćeš?“
„Možete li malo da se ponašate poput ostalih na ovoj plaži“.
„Šta vam smeta, uostalom iz kakve si ti to vukojebine stigao, stidite se.“
„Vi bi trebalo da se stidite“, odgovorih joj malo povišenijim tonom.
„Ja“,iznenadi se dotična starleta, “ koga da se stidim? Tebe?“
„Ne mene, već ovog debelog“, rukom pokazah na debelog čovjeka na ležaljci.
„Što mene?“, obrati mi se dotični.
„Pa jer imaš veće cice od nje.“
U tom momentu dotična starleta se bijesno okrenu potrbuške na ležaljci. Bljesnu njeno bijelo dupe svom širinom. Kao smajli. Osjetih da sam malko pretjerao.
„Izvinite,možda bi bolje skrenuli pažnju na sebe da ste sunčali golo dupe, a koje ste mogli daiznajmite i iskoristite u reklamne svrhe.“
„Molim?“, ponovo me pogleda ista.
„Mogli ste na njemu slobodno na jednoj strani napisati „Veliki koncert, Gost večeri AcaLukas, Subota veče u 22: 00 časova u plažnom restoranu La Bamba u Igalu velikim slovima, a na drugoj strani,..“, nisam ni završio kada me prekide.
„Šta na drugoj strani?“
„Slika.“
„Kakva slika?“
„Ace“, prozborih.
„Ace Lukasa?“
„Sa orkestrom“, dodadoh.
Starleta bijesno skoči, pokupi svoje stvari sa prolaza i nestade sa plaže. Tokom dana još sam na sebi osjećao poglede debelog sa plaže.
Negdje pred kraj dana iznenadni vjetar podiže dva suncobrana visoko u vazduh koji poput baletana zaigraše i strmoglaviše se oba na moju glavu. Prihvatih to kao malu, ličnu i od onog gore izmoljenu kaznu za mene i osvetu starlete i debelog sa plaže koji se još dugo smješkao dok sam ja sa masnicom na čelu napuštao plažu.
Poslije svega pašo i ja smo odigrali zanimljiv teniski meč koji sam izgubio u setovima 2:0 (7:6, 7:6). Pičilicama za muhe istjerivali smo dva nepozvana tanka guštera koji su preko terase ušli u stan.
Bilo kako bilo peta noć kuca na vratima. Laku Vam noć blogeri ma gdje da ste.

Vedro veče provučeno kroz gaće – zabranjen pristup za lažne doktorate

Večer je četvrta i krajnje vrijeme da se podvrgnemo realnoj ekonomiji. Sve do ovog momenta bila je tajna koliko se članova nalazi u paket aranžmanu. Pažljivi čitalac jednostavnom matematikom u kojoj se nalaze dva tetka, dvije tetke (pod ovim se ne podrazumijeva njihova osobina, pohabanost, već je riječ o tradicionalnim rodbinskim granama), dvije sestre, dva zeta, dva pašanca, dvije blogerke, jedan bloger, pet djevojčica, jedan dječak dolazi do dvocifrenog broja 10. U našem fudbalski raspoloženom narodu 10-tka je sinonim za glavnog motora ekipe, pokretača svih akcija, idejnog začetnika svake akcije i još štošta.

recesija

recesija

Prljavog veša se nakupilo , ali još ga neću iznositi do kraja dok veš mašina svoje ne završi, ali povela se ovakva rasprava.
„Imamo veš mašinu, imamo i detredženta. Zašto da prljav veš nosimo kući? Da bar malo uštedimo na kraju.“, sjeti se prva blogerka ili tetka ili sestra ili svastika.
„U pravu si“, dosjeti se druga blogerka, „ali nas je deset, kad pomnožimo sa deset gaća koje smo svako od nas mijenjali svakog dana dolazimo do brojke od stotinu gaća. Zamislite koju bi sliku ostavili, osim toga trebali bi kupiti štipaljki za 10 evra. Onda je bolje kad se vratimo svako od nas da kupi vreću deterdženta od po 10-tak konvertibilnih maraka (opet čarobni broj deset , op.a.)“

gaće na štriku

gaće na štriku

„Vidite, vrijeme je za racionalizaciju. Koliko od vas ovdje prisutnih koristi tehniku dodatnog nošenja izvraćenih gaća, što bi odmah prepolovilo potrošnju tj.upotrebu čistog donjeg veša. Daljom kombinatorikom po sistemu što je gledalo naprijed i zla se nagledalo nek baci pogled iza, dodatno bi smanjili utrošak čistog donjeg veša, a na kraju kao šlag na tortu opet ostaje omiljena i dobro znana metoda razmjene gaća po sistemu svako sa svakim ili narodski rečeno ja tebi, ti meni. Čista realna ekonomija.“ dodadoh ničim izazvan u započetoj diskusiji.
Prijedlog je naišao na odobravanje i dobro raspoloženje. Sačekao sam da prvi talas oduševljenja splasne.
„E sad ćete da vidite zašto realna ekonomija nema budućnost i odbacujem ovaj prijedlog u startu. Ekonomski sve predloženo dovelo bi uštede u budžetu, ali realno gledano vaše su gaće su za mene prevelike“, okončah svoju retoričku besjedu.

primjer gaće

primjer gaće

p.s. ovo je autorski post i ukoliko neki dio sadržaja bude iskorišten za kakav novi doktorat biće tužen za zloupotrebu autorskih prava

Pjongjang

Beograd (Tanjug) – BK Grupa saopštila je da je osmislila projekat za izgradnju poslovno-stambenog kompleksa „Tesla Siti“ u Beogradu, površine oko dva miliona kvadratnih metara, na čijoj izgradnji bi bilo angažovano oko 43.000 radnika i po završetku objekta bi bilo zaposleno oko 18.000 ljudi, a u središtu kompleksa bio bi izgrađen Međunarodni finansijski centar, koji bi budžetu Srbije donosio najmanje 20 milijardi evra godišnje.
E pa lijepo. Odoh i ja da osmislim kako da preživim do sledeće plate. Osmisliću i tačan naziv kako da ovu vijest nazovem, osmisliću već način kako da časopis, agenciju i novinara koji je ovo napisao nazovem pravim imenom. Ali jedino ne mogu da osmislim nikoga ko bi u ovakve stvari povjerovao.

Beograd (Peščanik) – Autori analiza doktorata ministra Nebojše Stefanovića i Miće Jovanovića objavili su da je i disertacija funkcionera DS Aleksandra Šapića u pojedinim dijelovima plagijat. Pa ne mogu da vjerujem sa svoje oči. Pa zar sve one godine vrhunskog bavljenja sportom nisu izgradile zdravu i čestitu ličnost nemam šta reći. Liječi se gospodine Šapiću. Pa jesi li Dr ili nisi.

Pjongjang (Indipendent) – Na najnovijoj izložbi, na kojoj su im date odriješene ruke da kreiraju zgrade budućnosti bez ikakvih ograničenja, sjevernokorejske arhtekte prikazale su svoje ideje za održivi razvoj turizma. Posmatrajući crteže sjevernokorejskih arhitekti stiče se utisak da je i Pjongjang odavno na vodi.

Pjongjang na vodi

Pjongjang na vodi

Helsinki (Beta) – U Helsinkiju je juče održan 19. Svjetski šampionat u nošenju supruge, tokom kojeg pobjeđuje muškarac koji najbrže pretrči stazu sa partnerkom na leđima. Par Vile Parvianen i Žanet Oksman pobijedili su u trci na 235 metara koju je Vile istrčao za 63,74 sekundi. Kada sam ovu vijest pročitao komšiji samo je uzdahnuo. „Ja svoju nosim na grbači već četrdeset godina i nikom ništa“. Pa evo komšo oni su dospjeli u novinsku vijest, a ti za početak kod mene na blog.

Kirby i usisivači

HAG – Lider SRS Vojislav Šešelj zatražio je od Haškog tribunala naknadu štete u iznosu od 12 miliona evra zbog, kako je naveo, neosnovanog pritvora pošto je u pritvorskoj jedinici tog suda već 11 i po godina, saopšteno je danas iz Haga. Mislim da bi Hag trebao da udovolji Vojislavu od milja zvanom Šeki. Svojim nastupom otvorio im je oči, nakon čega im je jasno stavio do znanja da su promašili svoju pravu profesiju. Cirkus.

LONDON – Poznato je da kukavica ne samo da nema svoje gnijezdo već i da ne zna kako da ga napravi, te da njene potomke podižu druge ptice kojima podmeće svoja jaja. Eh Englezi moji dragi, zbog toga niste morali u prirodu. Fenomen kukavičijih jaja, tatitnih sinova, nesposobnih graditelja nama je dobro poznat. Uzmite spisak naših državnika.

NjUJORK – Kineski tajkun poznat po ekscentričnom ponašanju, priredio je svečan i bogat ručak za više stotina Njujorčana beskućnika u jednom restoranu u Central Parku. Eh taj ludi svijet. Sami akteri ove neobične vijesti iz filmske perspektive vraćaju me na neke scene postapokaliptčnih filmova. Kineski tajkun i Njuorčani beskućnici. Kakav happy end.

DIZELDORF – Sud u njemačkom gradu Dizeldorfu je danas presudio da jedan postariji strastveni pušač mora da napusti stan u kojem živi već 40 godina, zbog toga što su se njegovi susjedi žalili da im smeta dim cigareta. Poznavajući uopšte našu primjenu Zakona za iseljavanje osuđenog čekali bi sve dok za imenovanog ne bude angažovano pogrebno preduzeće. Piši propalo.

VAŠINGTON – Osim absinta(lijek-piće) i kubanskih cigareta, američke vlasti zabranile su jedan vrlo poznat i svima omiljen proizvod – kinder jaje koje je na spisku suvenira koje američki državljani ne smiju da unose u zemlju, piše Hafington Post. Kazna za jedno takvo neprijavljeno jaje je 2500 dolara. Hajde za ljubav jednog da se odreknemo tolike sume, ali za par istih potrebna su velika muda.

SAN FRACISKO – Čuveni most Golden gate u San Francisku uskoro će dobiti specijalnu zaštitnu ogradu, kako bi se sprečila samoubistva skokovima u more. Bord direktora kompanije koja upravlja mostom danas je jednoglasno odobrio finansijski paket u iznosu od 76 miliona dolara, koliko će koštati da se sa obe strane mosta postavi šest metara visoka mreža. Golden gate (Zlatna kapija) postaje preskup za izlaz u jednom smjeru.

BEOGRAD – Ambasador SAD u Beogradu Majkl Kirbi priredio je danas prijem povodom američkog praznika Dana nezavisnosti, na kojem je izjavio da su Amerikanci i Srbi izgradili trajno prijateljstvo tokom Prvog svetskog rata. Po toj logici slijedi da su ga tokom Drugog svjetskog rata ovjerili, a onim iz 1999-e godine trajno zapečatili. Ne ljubim ja Vas „prijatelji“ moji. Nit’ ljubim, nit’ mirišem.

Kirbi i usisivači

Kirbi i usisivači

Lepo telo

ribar

Biračko tijelo je kao mašina. Bez podmazivanja brzo prolupa.

Biračko tijelo daje znake života. Odaziva se na izbore.

Biračko tijelo je zamajac razvoja. Svaki put dobije kurblu.

Biračko tijelo se oporavlja. Stalno spominje hranu.

Biračko tijelo radi na sebi. Eksperimentiše.

Meksikanac

„Ja sam Meksikanac“, ponavljao sam sebi u bradu dok sam se brijao i pažljivo uređivao brkove da stvarno tako i izgledam.

Popis stanovništva bio je pred vratima. Bilo je pitanje momenta kada će obučeni popisivač zakucati na vrata. Tako je i bilo.
Nizala su se pitanja. Strpljivo sam odgovarao na njih iščekujući ono koje me je najviše kopkalo.

„Šta si po nacionalnosti?“, bio je već spreman da napiše odgovor. Ime i prezime su davali gotov odgovor ali obuka je od njih zahtijevala drugačije.

Bio sam već odavno odlučio da se izjasnim kao Meksikanac. Nekako sam volio pripadnike tog naroda koji su i poput Srba bili omraženi Amerikancima, ali eto nisu se Meksikanci dali.

Supruga me odgovarala od tog nauma. Rekla je da ništa s tim neću dobiti i da je sve to glupiranje. Uostalom radi šta hoćeš.
Prijateljima nisam ništa govorio. Na poslu takođe.

Popisivač je još gledao i čekao na moj odgovor.

„Ja sam Meksikanac“, opalih kao iz topa.
„Meksikanac?“, zbuni se popisivač. Nije bio pripremljen za ovu situaciju. Mogao sam biti bilo ko, ali baš Meksikanac.
„Da ja sam Meksikanac“, ponovih mu.

Razmišljao sam o tome dok je popunjavao kolonu sa traženim podatkom. Od tog momenta kada je zatražio odgovor na sledeće pitanje on je razgovarao sa Meksikancem. Ponosno sam odgovarao na ostala pitanja sa popisne liste, ali stalno sam se vraćao na sebe Meksikanca u ovom malom gradu.
Sve sam od tog momenta počeo da gledam drugim očima. Meksičkim.

Posmatrao sam popisivača kako drži olovku i dovršava spisak. Osjećao sam kako dobijam na važnosti. Valjda kao pripadnik tako egzotične manjine koja se pojavila u tako malom mjestu zaslužujem da se ubrzo o meni pročuje.

Lagano sam zatvorio oči. Već zamišljam kako se po gradu govorka da ima jedna Meksikanac. Nakon toga obično idu nagađanja ko bi to mogao biti. Smijao sam se unapred njihovim nastojanjima da otkriju ko stoji iza svega toga. Čaršija je brujala, ali Meksikanac se nije pojavljivao.

Urednik lokalnog radia će na ulicu istjerati sve zaposlenike i novinare na teren da otkriju Meksikanca s ove strane bare koji se zaljubio u ljepoticu  za kojom je preplovio okean i tako naprave romantičnu reportažu. Trebalo je biti prvi.
„Vjerovatno ljubav, ne vjerujem da bi ga šta drugo privuklo ovamo“, romatična i još uvijek stara cura uzdisala je na samu pomen egzotičnog stranca.

Posmatrao sam popisivača. Bilo mi ga je žao. Možda će imati problema zbog pojave Meksikanca. Možda će smatrati da je neodgovoran i da će mu zbog toga uskratiti dio novčane nadoknade koju je pošteno zaradio. Planirao da potroši na studiranje, ali eto moja glupost će ga koštati svega toga ili odlaska na ljetovanje s djevojkom koja bi mogla da ga ostavi jer je već na društvenim mrežama najavila odlazak na crnogorsko primorje.

Kada se budu sređivali spiskovi i kada na njima komisija na stranu odvoji Meksikanca prvo što će pomisliti da se neko od popisivača glupirao. Potražiće ime popisivača i poželjeti da ga kontaktiraju i upitaju da li je to greška ili ne. Uopšte ga neće provjeravati. Možda je popisivač instaliran da svojim podatkom ispita ažurnost popisivačkih komisija koje su a što to i ne reći isuviše dobro plaćene da bi se igrali takvim važnim podacima za koje je država dobrano platila i na njima temeljila snimanje raznih parametara i planirala ekonomski i svaki drugi razvoj.

Predsjednik komisije tiho iznese sumnju kako bi valjalo onako izokola ispitati u policiji imaju li kakve informacije o Meksikancu koji je možda neprijavljen, a to već ne bi išlo na ruku lokalnim vlastima da imaju imigranta o kojemu se ništa ne zna. Dogovoriše se da će to predsjednik komisije u neobaveznom razgovoru napomenuti komandiru stanice policije a zbog kojeg će po prvi put otkako se oženio izaći sam u šetnju gdje bi trebao da sretne komadira policijske stanice.

„Znate, bolje je da to od mene saznate, da to ne bi o’šlo gore. Ako oni gore saznaju mogle bi letjeti glave“, diskretno uz kafu za najudaljenijim stolom vodio se važan razgovor.

Komadir stanice policije se zabrinuto pozdravi sa predsjednikom popisne komisije i produži niz ulicu.
Njihov susret ne promaknu lideru jedne nacionalne manjinske stranke kojemu to sve bijaše sumnjivo. „Nešto smjeraju garant. Ionako nas ima malo, a evo nešto spremaju da nas skroz nestane. Ko da im rat nije bio dovoljan. Moram odmah obavijestiti centralu“.

Još isto veče usijala se telefonska linija na relaciji opštinski odbor – centrala stranke.
„Hm, hm“, nakašlja se lider iz centrale. „Nije zgodno preko telefona, znaš. Sutra šaljem delegaciju da onako izokola, znaš. Znaš.“
„Znam, znam. Nismo mi ćoravi toliko.“

Komandir stanice policije se svu noć prevrtao u krevetu. Nije mu išlo na ruku to da ima emigranta, a da on o tome nema pojma.
„Dežurni. Obavijesti sve službenike da se sutra jave na dužnost. Ostavi i ove iz noćne smjene. Jesi li razumio?“
„Razumio sam“.
„Mora da dolazi neko govno dok nas sutra sve dižu na noge. A ja sve dogovorio da mi sutra čovjek meće pločice u kupatilo. Nazvaću ga ujutro da otkažem posao“, ljutito je dežurni policajac pomislio u sebi.

„Dobro jutro Mića. Jesam li te probudio?“
„Ma jok stari, evo krećem za deset minuta samo da uzmem alat i stavim u gepek“.
„Zbog toga te i zovem. Odlažemo radove za neki drugi dan. Ispala neka komplikacija. Jebi ga čujemo se kasnije. Živio“.
„Dobro. Živio“, nevoljno otpozdravi Mića keramičar.
„Šta je bilo dragi, ko je zvao?“
„Svejedno ko je zvao, biće da nema ništa od frizure, izgleda da nema ništa od posla“.
„Jel te zajeb’o opet?“
„Izgleda“.
„Nećeš se ti opametiti, ma kad pogađaš posao odma’ uzimaj kaparu pa nek se onda sprda baraba“.

Komandira je na stolu čekala depeša sa oznakom hitno.
„Obezbijediti sva važnija raskršća u gradu, zatvoriti prilazne puteve, visoka delegacija iz Sarajeva dolazi u posjetu. Najviši stepen pripravnosti.“

„Ljudi situacija je ozbiljna. Dolaze odozgo. Neko s vrha. Dobro otvorite oči i uši. Čuvajte se. Nešto se krupno dešava. Posebno obratite pažnju na nepoznata lica. Strance pogotovo. Imate vezu budite stalno u kontaktu i javite ukoliko šta primjetite. Jel jasno?“
„Jasno“, odjeknuše kao jedan odgovori snaga bezbjednosti.

Snage bezbjednosti su bile na svim važnijim saobraćajnicama. Nisu se mnogo osvrtali na prolaznike. Bili su na ozbiljnom zadatku. Nisu znali baš sve detalje, ali situacija je bila ozbiljna.
„Ma pusti me ženo Božja, ma odstupi kad kažem“, branio se novopečeni mladoženja na službi u snagama javne bezbejdnosti.
„Ma da si bilo gdje drugo stao u gradu nego pred kuću one aspide ja bi ti povjerovala. Kurvaru. Nećeš me kod kuće naći kad se vratiš. Nek te ona prati i dočekuje“, ozbiljno je dizala ton ljubomorna mlada dok je prašila niz ulicu.

Crna limuzina sa rotacijom u pratnji još dvije slične zatamnjenih stakala brzo je prošla pored njih i izgubila se u pravcu grada.

Načelnik Opštine vidjevši gužvu pred opštinom ustuknu te skloni u jedan haustor. Nenajavljena delegacija mogla je značiti samo jedno.

„Problemi“, sinu mu misao.

Brzo uzima telefon, poziva sekretara opštine i tobož kiselim glasom mu javlja kako je hitno morao jutros otići za Banja Luku, i da ne može danas primati stranke.

„Razumio“, odgovara revnosni službenik opštine.

Za to vrijeme u jednoj kancelariji vodio se ozbiljni razgovor.

„Po biračkom spisku koliko nas je bilo zadnji put prijavljeno? Veliš 2751, sa djecom i učenicima ukupno oko 3378. Dobro. Ovako ćemo. Čuvaj ovaj spisak, ja ću pratiti kada se budu znali prvi nezvanični podaci, imam čovjeka u komsiji. Ima odmah da dignemo međunarodnu zajednicu na noge bude li nepravilnosti. Prenesi ljudima na terenu da ne spavamo i da je sada sve naš problem gore.“
„Dogovoreno“.

Slagao sam polako scenario, kockicu po kockicu. Gledao nekoliko epizoda meksičke sapunice i ponavljao fraze, riječi koje bi svaki Meksikanaca morao barem da zna ma koliko daleko bio od rodne grude. Sapunao, kroz zube cijedio riječi, fraze sve dok mi pjena nije krenula na usta.

„Hajde večeraj“, pozva me supruga.

Večerali smo u tišini. Preko svake mjere pojeo sam ljutih fafarona jer i Meksikanci jedu jako ljutu i začinjenu hranu.

„Znaš, sutra kad budeš u supermarketu kupi mi onih čili papričica. Ove su mi preblage“.

Te noći nisam legao u krevet. Naslonio sam se na zid sobe i na glavu stavio ženin šešir i zauzeo položaj karakterističan za Meksikance. Dok ne nabavim sombrero, poslužiće ženin šešir koji je kupila kad smo bili na crnogorskom primorju.

Jutro sam proveo u WC-u. Činilo mi se da se sva Meksikčka emigracija skupila u meni zajedno sa četkom za WC školjku i želi da se vrati svojoj matici.

Zazvonio je telefon. Supruga se javila.

„Zvao je Načelnik. Rekao je da danas ne dolaziš na posao. Spominje nešto Banja Luku, nisam ga najbolje razumila.“
„Zašto da ne dolazim? Šta se desilo?“
„Ne znam, neka frka valjda u Opštini“.

Telefon je opet zazvonio.

„Ja ću, sigurno su ovi moji iz Opštine“, krenuh da se javim.
„Ne, ne. Rekao mi je da se nikome ne javljaš i da se sakriješ. Već ti zaboravih reći“.
„Zašto?“, upitah.
„Neko sranje, šta znam“, pokaza mi prstom da se utišam.

Telefon je zlokobno zvonio. Javila se supruga.

„Dobro, važi Miro. Ti dođi kad možeš. Pozdravi Miću“, brzo je završila razgovor.
„Šta je bilo?“, upitah suprugu.
„Mira neće doći na frizuru, Mića mora na teren, a nema je ko dovesti“.

Zabrinjavao me je poziv Načelnika. Nije to bio njegov način komunikacije. Zvao bi me na mobilni. Svoje sam sumnje izrekao supruzi.
Nije ništa govorila. Zabrinuto je sjela na stolicu.

Zabrinuto sam stao pred ogledalo.

„Kako izgledam za jednog Meksikanca“, gladio sam brkove.
„Šta znam, prije bi prošao kako kakav Šveđanin“, odgovori supruga.
„Odlično“, pomislih u sebi.

O tome nisam ni razmišljao. Plava kosa i isti takvi brkovi nisu odavali utisak da se radi o Meksikancu. Istog trena sam obrijao brkove.

Priroda je bila na mojoj strani. Meksikanac će možda završiti kao egzotična biljka koja će brzo pasti u zaborav, statistička greška, a ja. Ja ću se praviti Šveđanin. Ionako, ko zna do sledećeg popisa šta će biti. Koga briga.

„Ovdje potpišite“, prenu me glas popisivača.
„Gdje“, zbunjeno sam gledao u papir pred sobom, pokušavajući da se rasanim.
„Ovdje“, pokaza mi rukom.
„Izvini jel bi mogao da izmjeniš ono za Meksikanca?“

Zbunjeno me gledao.

„Može, šta da pišem?“, upita me.
„Šveđanin“, osjetih pogled zbunjene supruge na sebi.
„Vjeruj mi dobro. Znam šta radim“, zadovoljno namignuh.

Jašar u životinjskom carstvu

TV je još jedan prozor u svijet. Pogled kroz taj prozor umnogome zavisi i od drugih faktora. Položaja kuće, stana, predajnika, geografskih prepreka. TV emitera i još koječega. Jašar je bio svjestan svega toga i stoga je dobro razmislio prije nego je potpisao dvogodišnji ugovor sa mtel-om o open trio paketu.

U ponudi se našlo mnogo toga. Sve je imalo cijenu i svoj probni mjesec.

„Svijet više ne može da čeka na nas“, rekao je svojoj supruzi, „ko sad ne uskoči u vagon pitanje je kada će se pružiti ovakva prilika, šest mjeseci je besplatna pretplata, a uz to imamo mogućnost da besplatno razgovaramo putem fiksnog telefona i mnogoooooo brži internet“, nabrajao je Jašar unaprijed se radujući mnoštvu muzičkih kanala, kao i brdu filmskih ostvarenja koja samo čekaju na njega.

Zaposlenici u mtel-u bili su ažurni. Nije se mnogo čekalo na njihov dolazak.

„Dobro jutro, mi smo došli da instaliramo opremu za mtel open paket. Ostalo znaš.“

„Samo izvolite, čekam na vas“, Jašar im ponudi da uđu.

Ekipa je bila uigrana. Oprema se za tili čas našla na svom radnom mjestu. Ostale su još sitnice oko upoznavanja sa osnovnim uputstvima za rukovanje novim paketom opreme.

U jednom momentu jedan od njih zavjerenički namignu Jašaru.

„Za vrijeme probnog perioda imaš one kanale“, rukom je pokazivao broj tri.

„Jel  misliš na one sa životinjama?“, Jašar se malo zbuni.

Radnik se zbuni i na momenat zastade.

„Sa životinjama, hm. Vjerovatno ima i takvih“, s nevjericom potvrdi radnik koji je instalirao opremu.

„Po čitav dan?“, ponovo zapita Jašar.

„Da. 24 časa neprestano“, pri tom se prekrsti radnik odmahujući glavom.

„Sjajno“, obradova se Jašar mladi penzioner sa jedva 46 godina, „odmah mi ih pronađi“.

On učini ono što je Jašar tražio i pred njim se ukaza scena koja svakako treba da ima oznaku da nije za gledaoce ispod 18 godina.

Jašar izbeči oči.

„A životinje?“

„Vidiš, mala je riba. Bude i pokoji som i pastuva bude. Društvo je probrano“, pokuša dodatno pojasniti zaposlenik mtel-a koji se našao u malo nezgodnoj situaciji u želji da ispadne kul.

Jašar nije dolazio do riječi. Samo je bleno u ekran visoke rezolucije koji su dobrano popunili dvoje aktera koji bi zadržali svoju prepoznatljiovst i na prosječnom TV aparatu u crno bijeloj tehnici.

„Slušajte. Nisam rasista, ali ovog garavog neću da vidim u kući. Pa to je fotošop, gdje to ima. Znate ja jesam penzioner ali još uvijek u stanju da odgovorim na zadatak. Zaista jel ovo traje po čitav dan?“, ponovo zapita.

„Bez prestanka. Kao dragstor. U svako doba dana i noći. Kad samo poželiš dovoljno je kliknuti na dugme.“

„Skidaj sve. Odustajem“, pobuni se Jašar.

„Ali zašto gospodine?“

„Kako zašto. Pa to ne bi preživio ni onaj Beer Grils sa Diskaverija“.

„Kakve veze ima on sa svim ovim“.

„Znate vi vrlo dobro. Jel treba da dehidriram pred ekranom uz taj program. Ma jok, nosite vi to svojoj kući.

Zbun jeni radnici pokušali su sve potrebno da odgovore Jašara od njegove namjere, ali bez uspjeha. Nakon što su pokupili opremu i napustili stan, Jašar je zatvorio vrata za njima. Naslonio se na vrata i obrisao orošeno čelo.

Dokumentari filmovi ipak su nešto naučili prosječnog gledaoca.

„Treba čuvati energiju i izbjegavati svaki prekomjerni i nepotrebni gubitak tečnosti.“

Pogled kroz čarapu br.2

Ništa se nije desilo. I tog dana sam odjezdio na posao. Zbog pretrpljena gubitka splasnuo mi je i apetit. Hranu sam uzimao tek kada bi organizam protestvovao. Negodovao. Tako je bilo i tada.
Uputio sam se prema buregdžinici. Izdaleka sam osjetio miris istog. U mislima sam već mljackao topli sadržaj, zalijevao ga jogurtom.

„Ups“, pomislih da li ću imati za jogurt.

Brzim potezima zgrabih „ono“ što bi svako drugi nazvao nesupjelim zalogajem jednog preživara veličine krave, a ja koristio kao novčanik. Pohabana kineska „koža“, oguljena ko majmunska guzica bile mi je pred očima. Nos nisam skidao s mirisa topla bureka i jogurta pride.

„Rupa. Puj“, opsovah pogan.

Preda mnom je zjapila rupa. Dna joj nisam nazirao. Zavukoh ruku do lakata, ali ništa ne zatekoh. Osim nekoliko sjemenki bundeve preostalih s poslednje utakmice jesenjeg dijela fudbalskog prvenstva „Sloboda (Novi Grad) – Budućnost (Donja Bušotina), koju sam da napomenem odgledao zakačen za ogradu kao lenjivac dok me redari nisu skinuli sajlom kojom se svinje izvlače iz svinjca pred svinjokolj.
Nisam skičao. Bar dok im nisam dopao šaka, a onda sam im pokazao svoje glasovne mogućnosti tako da je i ono malo gledalaca svoju pažnju skrenulo sa dosadne utakmice.

Zatvorih pogan i teškim koracima se uputih prema preduzeću u čijem restoranu odavno ne mirišu šnicle , pohovane ribe, pasulj s rebarca suva. Ništa se od tih prijatnih mirisa nije čulo osim mojih čarapa sa 2 mjesta top 5 liste mojih omiljenih čarapa.

„Čudno kako u nedostatku poznatih mirisa i sopstveni smrad poprima prijatniju notu“, pomislih i s gnušanjem odbacih i samu pomisao na samokanibalizam vlastitih čarapa u cilju smanjivanja neprijatnosti kojom me je častio moj izdajnički petokolonaški želudac. Taj kvisling u meni likovao je izazivački uporno ponavljajući istu pjesmu.

Rupa u želudcu bivala je sve veća. Činilo mi se da jede sve redom oko sebe. Mljacka i s punim ustima zagriza i otkida komad po komad džigerice, malko bubrega, slezene. Štuca i nepristojno podriguje dok pjeva bezobrazne i prostačke pjesme.

„Dođi dragi dođi srećo svaka,
dođi dragi biće uštipaka.“

Ma ne izdržah da uzvratim izdajniku pa jeknuh koliko me grlo nosi.

“Podero sam čarapu na peti,
pa mi stalno rupa na pameti”

Osjetih mnoštvo pogleda na sebi. Sjekli su me kao nožem, probadali. Rupa do rupe. Ubrzao sam korak i sjurih se pravo kući gotovo se saplićući. Koljena su mi klecala. Jedva sam dočekao noć. S teškom mukom sam nakratko odganao sve neprijatnosti, do dugo u noć boreći se s nesanicom.

Sat je zazvonio. Ponovih ritual.

„Čarape na vama je red“, zavukoh ruku u ladicu sa čarapama. Prstima sam opipavao. Pod rukom osjetih čarape sa mjesta broj 3. Dok sam ih vrtio pod prstima pokušavao sam da se sjetim vremenske prognoze.

Ništa. Niti jedne riječi se nisam sjećao. Pred očima su mi promicali svi znani i neznani hidrometeorolozi, kružili su prstima i punim dlanovima po karti sa svim onim znacima sunca, oblaka, kiše, snijega, ali nigdje riječi kao da su propale u neku rupu bez dna. Dok sam tako neodlučno stajao ponovo uzeh svoju numero uno čarapu koja to nažalost više nije bila. Navukoh je na ruku, a dlan skliznu kroz rupu te je tako navukoh do lakta.

„Istina je“, skršeno priznah sebi.

Odlučno posegnuh za čarapom broj 4 moje top 5 liste. Nisam želio iznenađenja. Ni najmanju fleku na čarapama broj 3 snježno bijele boje. Dovoljno se prljavštine nataložilo u prethodnim događajima. Trebala mi je čarapa koja će me sigurnim korakom provesti kroz iskušenja. Dovoljno jaka i nepokolebljiva, makar neugledna. Trebala mi je moja sigurna čarapa.

Vrlo brzo sam ih osjetio pod prstima. Kao olovni vojnici, nepokolebljivo su branile svoju okolinu ne uzmičući pred bezličnim čarapama kojima je bilo svejedno. Nisu te čarape trpile tuđu čizmu. Slabost nisu pokazivale niti prema meni ni nakon svih ovih godina. Volio sam njihovu odlučnost. Nisu ih slomile omekšivači. Lenor, Ornel, Sillan i mnogi drugi omekšivači padali su pred njima.

„Moja vojsko“, tepao sam tim prekaljenim borcima.

„Danas, neprijatelj je prevršio svaku mjeru. Nasrnuo je na nas s najvećom mržnjom i žestinom sa samo jednim ciljem. Da nas zbriše. Proguta. Da nestanemo. Jede nas iznutra, guta nas spolja. Pred nama je vrijeme izazova. Ništa više isto biti neće“, održah im motivacioni govor.

Sjeo sam na stepenište da na stopala navučem moje najjače oružje. Nekim čudom nesavladane čarape.

———————————nastaviće se—————————————

p.s. Priča ide dalje. Da li je ovo početak kraja ili je u pitanju još jedna masonska zavjera slobodnih zidara ostaje da se vidi u sledećem nastavku. Ko stoji iza rupe? Ko je najslabija karika? Ostanite s nama i u nedelju ukoliko pred TV ekranima ne gledate Ravnu Goru ili Šou svih vremena. Svejedno neke stvari su bezvremene i možda se upravo dešavaju i pred vašim očima.

Pogled kroz čarapu br.1

Ima već neko vrijeme kako se lomim da vam nešto saopštim. U jednom momentu mi se učini da je to glupost, ali u drugom momentu neki sledeći događaj kao da mi potvrđuje da ne umišljam i da u tome „ima nešto“.

Da. Bliži se kraj svijeta.

Dugo vremena ignorišem signale, ali oni su tu. Sve veći i jasniji. Samo ćorav da ih ne vidi.

Pojavila se neka „stvar“, uselila kod mene. Odlučih da napravim raciju i tu „stvar“, „tvar“, ili „stvor“ istjeram na čistac. I ništa. Kao da je u zemlju propala. Nekako na tren pomislih da umišljam, ali….

Ustanem, posjetih kupatilo, upranjavah redovnu jutarnju higijenu, obukoh se i potražih čarape na kraju, mada bi ih neko njih prve potegao, ali ja ne.

Uzeh jedne drage mi i poprilično dugotrajne čarape. One na koje sam radi dugovječnosti upražnjavao posebnu i jednostavnu taktiku koja se sastoji u brižljivom rasporedu njihova korištenja.

„Danas je ponedeljak i vrijeme je za moje specijalne čarape. Išao sam logikom, pa kad je već nažalost „mrzim ponedeljak“ neka onda bar čarape budu vrhunske. Prstima bih opipao otisak velikog prsta na njima i obrnuo raspored njihova obuvanja. To bi ukratko značilo da je svaka od njih jedna broj dana bila lijeva, a apriori tome to je značilo da su isto dana obe bile desne čarape.“
Brzinom ih navukoh na stopala. Krenuh prema izlaznim vratima.

„Ups“, neugodan osjećaj pod petom me prenu.

Nikad nije bilo tako. Podigoh stopalo.

„Rupa“, gotovo veličine osrednje carnex paštete me je zaprepastila.

Razočarano sam zastao. Skinuo sam je i dugo dugo gledao u nju. Ništa mi nije bilo jasno. Moja dugovječna čarapa bila je samo jedna čarapa sa rupom.
Podigoh je u visinu očiju i kroz rupu na peti spazih sat na kojem je stajalo 06:15.

„Zaksniću“, potražih drugu čarapu, a onu netom skinutu s nevjericom vratih u ladicu sa ostalim čistim s jasnom namjerom da se još jednom uvjerim u nemilo saznanje.

Odjurio sam na posao  vidno potrešen neslavnim krajem mojih dugotrajnih čarapa koje su mi bile u na vrhu top 5 liste koju sam vodio samo za njih. Na drugom mjestu su bile jedne sive od turskog proizvođača koje su se još uvijek dobro držale, ali su imale osobinu da se usmrde nakon sam par sati nošenja. Na trećem mjestu su bile jedne kao snijeg bijele, ali njih sam čuvao za tople dane i patike. Četvrto mjesto su već dugo suvereno čuvale, jedne sa rombovima koje su imale tu manu da se nakon pranja ukrute i gotovo samostalno stoje, pa sam ih znao naveče parkirati da kao vojniičke čizme drže stražu. Ujutro bi ih s teškom mukom obuo, ali vrijedile su truda. Iako tek na petom mjestu jedne crne čarape sa motivima sa strane bile su jako pouzdane. Naoko obične, ali nosih ih samo kada idem u goste sa osjetljivim njuhom. Ipak imale su svoju slabu tačku. Gumu koja se usijecala iznad zglobova. Gotovo bi zaustavila cirkulaciju, a noge bi mi nakon samo par sati utrnule kao da sam čitav dan sjedio na WC školjci i igrao tetris na Nokia telefonu.

One ispod petog mjesta nisam posebno doživljavao. Čarape ko čarape.

Sledećeg dana uzeh jednu od njih ispod top 5 liste, a pogledom punim nevjerice gledao sam u juče netom odloženu čarapu sve se nadajući, da sam umislio rupu na peti i da je to bio previd, ali se ipak nisam usuđivao da to i provjerim pomalo se plašeći rezultata.

Narednog dana opet nisam poduzimao ništa. Uzeo sam čarapu sa mjesta broj 2 moje top 5 liste čarapa.

————————nastaviće se——————————————-

p.s. Nisam u priču htio da stavim više pari čarapa, da se ne bi internetom „uščulo“. Šta je bilo dalje nestrpljivi čitaoci saznaće u sutrašnjem izdanju na ovoj istoj stranici. Ukoliko imate slična iskustva, zapažanja. Neprijatnosti ili nešto slično javite da se organizujemo.
Ovo je još jedna prilika za edukaciju.