Jel smeta ako se malko zacrvenim i pohvalim?
Збирка приповедака Зорана Плавшића “Родео у Доњем Вакуфу“ просто ме је прогутала данас пре подне. Знам да се обично каже обрнуто, да је читалац прогутао штиво, али у овом случају важе оба смера. Јесте, прочитао сам је халапљиво, као клинац посластицу…
Али идемо редом…
Већ прва прича која се зове “Списак“ представља такав емотивни шамар, отрежњење, шок, да сам застао неколико минута. Да размислим и дођем себи. Да се разумемо, то је обична прича о обичним људима, уосталом све приче у овој збирци су такве. У њој се дешавају обичне ствари, двоје људи једва састваљају крај с крајем, свима нам је то познато, али… Колико тих обичних ствари ми видимо, познајемо или не препознајемо у оном правом светлу? Онда, када и последње што имамо, понос, не успе да прође кроз касу?
Све и да није написао ни реч после ове приче, Зоранова књига би на мене оставила утисак који ћу…
Pogledaj originalni članak 227 more words
Mandrak72's Blog 