Још једна недеља ударила је рецку у камено сиво јутро села подно Грмеча. Млађи брат након бријања још једном је сапуном за бријање насапунао обријано лице, покушавајући одложити оно што се чинило неизбјежним.
Није требало нешто рећи што се већ није знало. Папири за одлазак на привремени рад у Њемачку одавно су ко кнедла у грлу уселили необичну тишину у кућу. Сваки уздах, залогај, гутљај парао је тишину која се могла сјећи бридом длана. Сваки поглед, сваки сусрет очију постао је предмет анализе. Пермутација значења прогресивно је расла у свим правцима осим у оном којим би све стране биле задовољне. Међутим такав правац није постојао.
Ако би историја из ко зна којег разлога тражила у својој дуговјечности дан кад су погледи били на изразито високој цијени, драгоцијени ко ријетки племенити метали ни слутила није да је управо несвјесно присуствовала том дану у малој сиротињској кући са кухињом и два одјељења за спавање. Једно за родитеље, а друго за петоро дјеце.
Однедавно једно од њих своју срећу ковало је под њемачким сунцем. Друго је било на корак од истог чина с намјером да биједи у кући нађе достојна противника, а нади за боља времена савезника.
Вријеме неодложног сусрета погледа неумитно се примицало. Кулминација тупог бола титрала је, прожимала је како душе родитеља, тако и млађег сина.
Није била непознато нова адреса сина у Њемачкој. И назив циглане био је исти гдје је материјално стање поправљао старији син. Исти је пут, утабана стаза према полазној станици. Све је исто. Само је бол двострука. Неиздржљива.
Дмитар је очврснуо. Тому су умногоме помогле вреле цигле које су пекле већ печене дланове, прековремени сати. Видио је то и швабо. Коврџави ћутљиви странац коју се ријетко служио шкртим и оскудним њемачким језиком говорио је искључиво оним што је знао и изнова понављао до савршенства. Тешким радом испуњавао је сваку норму без проблема, готово свакодневно подижући љествицу својих могућности далеко изнад осталих. То није остало непримећено.
Гледао је у шефа смјене Дитриха док му је полагано и стрпљиво објашњавао да уколико има брата који би дошао да ради, да би га са задовољством запослио. Иако је тада генетика ријеч коју би му Дитрих тешко гестикулацијом дочарао, било му је јасно зашто то тражи од њега.
„Управо ми треба погонски електричар“, било је оно што је најбоље разумио.
Управо због тих ријечи много шта се десило у кући. Примамљива понуда да се олакша живот у селу. Нови извор примања убрзао би план изградње нове куће. Куповину трактора, подизања дијелова имања, штала, поправке оронулих штагљева и појата. Увођење струје у домаћинство. Куповина електричног млина за жито, и још много, много жеља. Вјешто скривених од дање свјетлости, брзог и непромишљеног језика, дубоко иза очних капака. Вјешто распакиваних тек онда кад сви укућани дубоко усну. Тек онда би се јасно, готово на дохват руке указивали радио апарат, нови лонци, мараме за косу, још једна крава, гумена лопта која би се тјерала до дубоко у ноћ по ливадама, школском игралишту. Много потребних и непотребних ситница које је како бујна машта тако и животна потреба процијењивала, ломећи се као да се све ријешава ноћас у глуво доба, ту између одавно кречених зидова. Све је било готово ту. Опипљиво, готово употребљиво. Спремно да изађе из уста, с тешком муком задржано иза зуба, осим уздаха који је вјешто избјегао све препреке.
„Ех“, готово нечујан парао је тишину.
„Што не спаваш Мико?“ кобајаги љутио се Миле на супругу Милицу, у себи жалећи неке своје“грубо“ прекинуте тренутке, своју поставку потреба вјешто је слажући и предлажући као какав умјетника док обилази припремљену изложбу тражећи да му се није што поткрало и затурило.
„Ма пусти, знаш, размишљам о Слави. Требало би какво прасе уговорити, ова наша још су ситна. Срамота би било да пофали кад стигну гости, а и дјеца су се ужељела меса.“, невјешто је лагала.
Вјетар је струјао кроз тавански простор, свирао за своју душу. Имало би се шта и о чему причати. О жељама и стварним потребама.
Ћутало се тактички. Иза свега тога крило се нешто много теже и дубље. Нешто што је било извесно.
„Оде нам и Драго“, било је све оно што се вјешто избјегавало изрећи у кући. Нико није имао храбрости да макар на тренутак такву истину супростави обичним људским потребама. Да поколеба савезника за протјеривање сиромаштва с кућног прага.
Напокон, то је требао бити само одлазак на привремени рад у Њемачку. Обојица би били скупа. Могли би припажавати један на другога. Туђи је то свијет.
Драгутин је њежнији од Дмитра. Болешљив. А и најмлађа Дрена је много више везана уз њега.
Драгутин је управо завршио са бријањем.
Док се бријао пажљиво је крио поглед у огледалу. Одао би га тај поглед.
Више није било одлагања. Требало је подићи поглед. Суочити се родитељским.
„Драго, сине. А што бар ти не би остао? Дали смо Митра у свијет. Ми смо сваког дана све старији. Не би било лоше да бар један остане при кући.“, коначно се оте из уста оца.
Као да се Грмеч стровалио са Драгутинових леђа. Колико год да је желио ићи у свијет, један дио њега дубоко је желио да остане. Извадио је све потребне папире. Пасош, визу,радну дозволу. Сликао се. Све је било готово. Међутим,позив његовог оца да остане разбио је чахуру гдје се дубоко у њему угнијездила, на прагу да се успава и његова жеља да примјени своја знања стечена у школи ученика у привреди у Љубији гдје је небројено пута са оцем подијелио постељу рудничког смјештаја и ручак из рудничког ресторана.
И остао је Драгутин. Није отишао кад су многи одлазили. О томе да ли се икада покајао није причао. Нисам никада осјетио потребу за тим да га питам. Знам да је читав свој живот напорно радио да подигне кућу, дјецу.
Поред свега тога, ни оно поткровље у коме смо одрасли никада ми се није чинило тијесним. Мој пони бицикл није имао оне силне брзине и банана сиц што би било јако пожељно имати у оно вријеме. Моје патике нису имале звучна имена, али су увијек биле читаве.
У једно сам сигуран, моју наклоност није куповао скупим поклонима, сокоћалима које би убрзо прекрила прашина заборава. Умјесто тога знао је да ми покаже и да ме научи како се израђује и шемира прикључни ормар док сам још био основац и по завршеном послу да ме почасти.
Мој отац није био гастарбајтер, иначе би ову причу причао неко други. Он је био мој гастарбајтер фајтер.
То је био и јуче. Са седамдесет првом годином на леђима дошао је на село да ми помогне око неких радова.
Неке ствари једноставно немају цијену. Неко то научи прије, неко ће научити касније.
Новац је и даље само средство за трговање. Само треба пазити на висину цијене. Поготово ако плаћаш.
Mandrak72's Blog 